Sva sreća

Sva sreća te su ovde kola jeftina... Mislim naravno na ona koja novopridošli imigranti bez zaposlenja mogu da si priušte.
Za osamnaesti rođendan, roditelji su mi platili obuku i polaganje vozačkog ispita. Testove prošla iz prvog (šterber), vožnju iz četvrtog (mentol). Prvi put sam zalepila pandura kog sam vozila na polaganju za prozor jer mi je neblagovremeno (oni vole taj izraz blagovremeno/neblagovremeno) rekao da na strmoj nizbrdici uradim polukružno, tri sekunde pre nego što je to uopšte moguće. Ja sam morala da povučem ručnu jer nisam mogla iz jednog cuga da uradim polukrug, a nizbrdica je, ponavljam, stvarno bila strma. Onda se on usled te ručne malko izdrmusao i prosuo koka-kolu po sebi (onu što je maltretirao mog instruktora da trči da mu je kupi jer je bio mnogo žedan), ali je na kraju krajeva za to sam bio kriv - trebao je da se veže. To mi nije previše značilo pošto mi je dve sekunde nakon toga rekao: "Šta je, šta gledaš, da nisi možda prošla? Vozi nazad na poligon." Taj me je baš iritirao jer je bio i na polaganju testa tokom koga mi se sve vreme idiotski smejao u lice i ponavljao: "Emanuela, Emanuela" izgovarajući svaki put moje ime kao da je u sobi sam i gleda istoimeni DVD. Ostalih par puta sam vozila odistinski OK, ali u školi u kraju prosto nije praksa da se puste đaci na ulicu a da barem par puta nisu obnovili gradivo. Tako sam vozačku dobila u osamnaestoj godini a do automobila došla nekih trinaest godina kasnije. Ćaletova kola nisam smela ni da pipnem da ne bih visila na obližnjoj banderi za upozorenje mlađem bratu ukoliko bi mu palo na pamet da upali relikviju i ode da se provoza. Ćale je uvek imao neka božepomozi kola koja su na kraju završavala tako što bi ih gradska čistoća odnosila sa parkinga na dan odnošenja kabastog smeća. Prvi kog se sećam je bio engleski Austin (baš je bio cool), onda čuveni tristać (miletreciento) u kome se oštenila Đina, keruša koja je živela ispred zgrade i koju smo na kraju odneli kod Dare na Avalu u azil kada smo je jedva iščupali od šinteraja iz kafilerije. U međuvremenu je pao nekakav fića kog sam probala da vozim, kome su se vrata sama otvarala i imao prazan hod na volanu od pola kruga. Taj fića je bio razlog za pothranjivanje mog straha od vožnje jer sam tom jednom prilikom usled enormne frke povela Šekspira koji je sedeo na suvozačkom mestu, i Debelog koji se nekako uvalio pozadi, a koji spada verovatno u kategoriju najvećih paničara u mom okruženju. Na putu od nas do Zle Nate (Nata nije zla, samo ju je tako prozvao bivši frajer), Debeli je histerisao i neprekidno urlao: "pazi, pazi, poginućemo, joj, umreću..." i sl. Do Nate smo stigli živi jedva, zahvaljujući minimumu koncentracije do koje sam uspevala da doprem usled ekstremne buke koju je Debeli proizvodio kao da mu je poslednja vožnja u životu. Imali smo i par "situacija" zahvaljujući svemu, jer jedino što sam mogla da uradim jeste da reagujem u ritmu pomeranja mog sedišta koje je Debeli drmusao do iznemoglosti. Sreća da ima kratke ruke inače bi i volan preko mene dohvatio. U suprotnom smeru je vozio on, ne bismo li se tako spasili od nadolazećeg ludila. Sećam se da sam još jednom probala da se odvezem do Vidikovca, ali sam još na Miljakovcu spalila anlaser jer se ključ nije vratio u bravi, nego ostao da vergla. Naravno, to sam provalila tek kada sam videla par zblanutih majstora pored radionice kako bulje u auto iz koga kulja dim. Možda bih to shvatila i ranije da fića napred ima motor umesto gepeka. Baš me je bio blam. Tog fiću je burazer ipak provozao jednom po kraju, ali mu se ubrzo isprečio zid od garaže pa je morao da ide na neki auto otpad da traži krilo da ćale ne provali. Sad kad su izbacili novog fiću, bilo bi super da imam tog jednog matorog da se provozam do plaže i nazad. Moram da pitam ćaleta, on će sigurno da nađe neki za 100 eur da može da izdrži 3500 km do ovamo...Ionako je planirao da se doveze u Portugal, umesto da ko svako normalan kupi avionsku kartu. Ćale je inače manijak za volanom, prvi i glavni razlog moje saobraćajne frustracije. Jeste mi ćale, ali je stvarno sumanut za volanom. Nadam se da nikada neće saznati da sam to izjavila i u javnosti, osim što mu to govorim svaki put kada sa njim sednem u auto. Oni koji su izvukli živu glavu nakon vožnje sa njim, sećaće se tog iskustva kao iznimno pogibeljnog. Jer, ćale je uvek jedini u saobraćaju i ćale uvek ima prednost. Ako ne, ono bar može pre onog drugog. Možda ne sa fićom, ali sa askonom sigurno.
Bio je i još jedan neuspeli pokušaj vožnje Dragojevog golfa keca u kraju, ali sam prebrzo skrenula u ulicu i malko ulubila šasiju na neki kamen na ćošku na kome sede babe. Komšije su videle sve sa terase i krstile se. I tad me isto bio blam.
Narednih trinaest godina sam uživala u svakodnevnim blagodetima GSPa. Kupiš markicu na početku meseca i bog da te vidi. Izgubiš dnevno par sati u saobraćaju, pa šta... Izračunala sam da je to 730 sati godišnje (ukoliko svakoga dana izgubiš minimum dva sata -sat do posla i sat nazad uključujući i da za vikend izađeš iz kuće x 365 dana u godini, da ne cepidlačimo). Prevedeno u dane, 730 časova je 30 dana, odnosno ceo jedan mesec za godinu dana.. Ejj... Metar dana u busu! Prođe mi život u GSP-u a da nisam ni zaposlena u njemu. Na kraju, mnoge stvari je ipak lakše podneti bez računanja.
Posle tih trinaest godina sam promenila zemlju, pa se momenat suočavanja sa sopstvenim strahovima nekako nemetnuo sam po sebi. A momenat se približavao kako su se gosti najavljivali. Moramo po sve njih na aerodrom, pa letovanje, u Algarve se ne ide bez kola, pa kupovina hrane za nedelju dana, pa za ne daj bože...Tako sam poslednje pare dala za Rovera 111 benzinca iz '98 i osiguranje. Sva sreća pa ima petoro vrata, užasno me smaraju kola u koja se seda tako što neko pre tebe mora da izađe... I šta ako se negde skršimo, kako da izađe onaj pozadi? Ta ženska koja ga je prodavala mi je tražila hiljadu evra, ali se srpski sindrom cenkanja isplatio, pa smo skinuli na devetsto, što se ispostavilo sasvim OK nakon par dana, jer bi me tih sto jura da sam ih poklonila bolelo kao da je hiljadu. Kola su bila u vlasništvu te studentkinje koja je drugi vlasnik, a prvi vlasnik je bila njena majka (???) koja je kupila auto iz fabrike. 'Ajde. Sve izgleda ok, a i da ne izgleda, kao da bih znala. Rui nas je provozao pošto sigurno neću da učim da vozim tuđa kola dok tvrdim pazar. Pošli, došli, kaže Rui: "deluje mi sve OK". Pa jeste, Rui zna da vozi, mora da može da prepozna kad auto ide i kad je pokvaren! Odakle mi u Portugalu majstor da ga vodim sa sobom kad kupujem kola?? I tako, ja šljus pare, ona šljus ključeve, kaže: "nemoj da brineš, mama i ja smo ga vozile samo do posla i nazad". My ass. Baš sam htela da budem ponosni vlasnik, al' džaba kad nisam rezident. Tako, prepisa ona kola na Ruijevo ime, ja platih iz šteka, makar da budem mirna ako ga slupam, da znam da niko neće da me kači o banderu. Ne znam kako smo se baš za taj auto zalepili. Valjda smo listali, listali, pa kada je dogorelo pred goste - pazarili. Nećemo mi nekog renoa peticu ili nešto slično za petsto jura iz '90.. Neee... Nego ćemo da se otvorimo za nešto mlađe do hiljadu evra da može da izdrži do mora i nazad. A sve što korespondira sa našim džepom u trenutku kupovine nije mlađe od deset godina. Što bi moja majka, riznica poslovica za pogrešne trenutke rekla: "Pruži se koliko si dugačak". Inače, majka mi je čestitala kupovinu SMSom sledeće sadržine: "Drago mi je zbog tebe, vidim da si srećna, nadam se da će sledeći auto biti mlađi."
Nije mnogo prešao za deset godina, vidi se da nije gažen, što nam se negde i obilo o glavu kada smo nakon tri dana krenuli na more. Samo je puklo, skazaljka za toplotu ode u crveno i aj ćao - nas četvoro u žutu traku da spajamo trougao i paradiramo u floroscentnim portihlama po auto putu na pola puta do Algarvea. Milina živa. Puklo crevo za vodu, a vode ionako više nismo imali na pišljivih četrdeset stepeni... Sva sreća da smo dva dana pre toga platili osiguranje sa asistencijom na putu, pa smo izbudalasali jedno pola sata dok pomoć nije došla. Poslali nam taksi za džabe i šleper, i pitali nas da li hoćemo nazad kući ili do prve centrale na opravku. I još je gospodin šlepadžija oprao šoferku na svom vozilu da možemo Romana i ja da se izdivljamo dok čekamo da nas taksi pokupi, a što se da videti iz priloženog.

Odosmo do centrale, zamenismo crevo za vodu, platili ruke, izljubili majstore i aj dalje. Nismo čak ni putarinu platili jer smo naplatnu rampu prošli šlepom koji je iskeširao, a šlepu će valjda da vrati osiguravajuće društvo (?). A ono staro crevo nam dali za uspomenu, svo popucalo, držalo deset godina "do posla i nazad" i čim smo izašli na put - ćao.

Došli u Algarve, ostavili stvari i čim pre do grada da kupimo hranu. Stadoše nam kola ispred neke pečenjare, ni tamo, ni vamo, jedva smo ga odgurali sa sredine ulice. Nema struje, ništa, sve mrtvo. Zvali sve kojih smo se setili, džaba sve u devet uveče po mrklom mraku. Niko ne zna gde su majstori. Petnaest minuta sam bauljala po kraju, sve sami turisti. U povratku do kola, zatekoh Romanu i Miloša kako vode konverzaciju sa nekom babom, oni na engleskom, baba na portugalskom, što je izgledalo u onoj pomrčini poprilično bizarno, obzirom da je trajalo i trajalo, i da je baba sve vreme držala glavu podignutu u vis jer sa svojih metar visne nije mogla da dosegne ovo dvoje, viših barem duplo od nje. Baba nam je ponudila da ostavimo gomile hrane kod nje u garaži, ali posle svega, na takvu žrtvu stvarno nismo bili spremni. Na kraju je došao muž gospođe Pilar od koje smo iznajmili kuću, probali na kleme, kad nije ni tako hteo da upali, čovek nas odvezao do kuće, a kola smo ostavili tu gde je i stao, sve skupa sa otvorenim prozorom jer i on radi na struju. Vratili smo se posle tri dana jer majstori ne rade vikendom.. Sva sreća da niko ništa nije pipao, osim što mi je "suncobran" iznad vozačevog mesta bio iščupan. Kasnije mi je Rui priznao da ga je on odvalio u mraku slučajno dok smo se drndali sa kolima tri dana ranije. Lokalni električar je dijagnosticirao: "Morate da zamenite celu kutiju sa osiguračima, to je sigurno negde oko 300-400 evra, a ja ću da vam spojim direktno i ima da ide"... I bi tako..Mi pedeset jura za ruke i dva santimetra bakarne žice, on nama auto koji pali, i teraj. Ostatak letovanja je prošao bez skandala, uz sveprisutni tinjajući strah da će se nešto slično ponoviti.
Posle toga smo punili amortizere kod nekog majstora ovde u gradu i promenili gumice na kočnicama, a onda je počeo da pušta vodu iz rezervoara, kap po kap...Sada svaki put kad se vozimo moramo da proveravamo i dolivamo dok ne zamenimo. U međuvremenu je nešto počelo da lupa ispod nogu iza vozača, al nam se majstor kune da nije ništa bitno i da se komad rezervoara za benzin iznutra odvalio pa se ponekad čuje da lupa kad je teren truckav. Sva sreća da je Lisabon sav pod kaldrmom pa ne trucka samo kad stojite u mestu. A taj isti majstor mi reče da je Rover zatvorio svoja predstavništva u Portugalu. Samo ne znam šta će sve te gomiletine ljudi koji ga voze. Verovatno kod tog mog pouzdanog majstora ili nekog njemu sličnom.
I to ti je to. Polovan auto, mačka u džaku. A i ako mre za godinu dana neće mnogo da boli, nisam uložila devet hiljada evra nego devetsto. Sva sreća da su ovde ljudi ipak strpljiviji za volanom, pa se već izvesno vreme suočavam sa osnovnim vozačkim brigama: rastom cena benzina, neimanjem servo volana i klime, lošim amortizerima, sumanutim pešacima u mraku...I ne ide mi tako loše. Malo me bole ruke od motanja volana. I niko me ne psuje što sam žensko. Žene voze gradske autobuse a pešak se poštuje kao da je samo otelotvorenje boga sišlo na zebru da pređe ulicu. Sva sreća da sam se konačno usudila da sednem da vozim i da imam nekog ko me je svemu tome naučio...Sva sreća.