Formalnosti

U međuvremenu je prošlo i venčanje. Hteli smo jedan datum, ali su nas molili u "registru" da pomerimo zbog praznika - pada diktature, dana kada je "Salazar pao sa stolice na glavu i umro"! Tako smo se zapljunuli za nedelju dana ranije, kako bi službenici mogli da spoje vikend sa praznikom koji pada na radni dan. Nekih spektakularnih planova za venčanje nije ni bilo, pa se time u suštini ništa nije promenilo: i dalje smo morali da iskeširamo dvesta jura da bi nas venčali u sali u registru, i dalje se niko nije najavljivao da će da potegne 3500 km (u jednom smeru) u sred aprila da bi bio na našem venčanju, i dalje su najavljivali lepo vreme. Tetka iz Slovenije je htela da pomerimo venčanje za kasnije da uhvati opet neki praznik tamo i dođe, ali posle svih ludila sa administracijom i jedva ugrabljenog datuma u registru, uz isticanje turističe vize koje se galopirajući približavlo, ostalo je da tetka dođe drugi put.

I tako je accuweather rekao nedelju dana pred svadbu da će vreme da se pogorša, što bi recimo značilo da će posle onih 20 C verovatno kiša. Morala sam da investiram u još jedne cipele od deset eura u H&M-u, i čarape koje su uz potpuno iznenađenje izgledale ok iako su bile bele. Suknja je bila Lanidorova (iz outleta naravno, pošto su u radnjama cene bile besmislene), a košulja sa kratkim rukavima i ešarpa su bile opet iz H&M-a. Mantil stari-Zara. Morala sam i neku torbu da uzmem, ona od Lidije i Snežane mi se nešto bojom nije uklapala iako je bila sto puta lepša. Majka me je iz Beograda molila da izgledam pristojno, i to mi je ponovila nekoliko puta.

Plan je bio - venčanje oko podneva i ručak sa "prisutnima".

Obili smo pola Lisabona pre venčanja i pokucali na pola restorana i kafana iz kojih su nas začuđeno gledali konobari i govorili: "O, pa draga gospođo, naravno da ne radimo u nedelju, pa nedeljom se i Bog odmara". Jasno, što bi iko bio gladan u nedelju, a pogotovu pola miliona turista koji se sumanuti vrzmaju na sve strane po gradu. Na kraju smo se setili restorana Casa do Alentejo koji je bio potpuni pogodak, imao razumno radno vreme i nije bilo neophodno praviti unapred rezervaciju za osmoro ljudi.

Dobra strana administracije ovde jeste što NIŠTA nije obavezno da bi se venčao, osim činjenice da hoćeš da se venčaš i da već nisi ( i neke gomilice papira koje štreberski pripremiš još pre emigracije). Kumove nemamo -takođe nisu potrebni, burme smo kupili još u Zemunu u nekoj zlatari koju mi je Dragana kao iskusni kupac preporučila, mada ni to nije potrebno, ali nema veze. Rui ju je tako natako da sada može da se skine samo mačetom. Sa mladine strane je bila samo mlada. Malo mi je bilo tužno, mislila sam na moje koji nisu mogli da dođu zarad svojih pasoša, viza i ćerke koja se udala pre nego su se sabrali. Renatova bivša riba Patricia je imala sjajnu ideju da moji gledaju venčanje u real time-u preko neta dok me ona snima kamerom sa svog lap-topa!?$&! Jesus. Od Ruijevih su bili roditelji, oba brata, neostvarena kamermanka i jedan drug. Što se mene tiče, mislim da sam donekle odgovorila na molbe moje majke da budem pristojna: obučena u manje-više belo, na nivou zadatka jedne mlade. Naravno, posle nekoliko dana kada su i slike stigle do mojih, debelo sam prekorena zbog nedostatka bidermajera. Ionako nije bilo nikog da ga hvata. Ruijeva mama je već bila udata, Patricija nije planirala da se skoro upusti u isto, što se ispostavilo kao tačno nakon par meseci kada su ona i Renato raskinuli.

Na dan venčanja je padao GRAD. Toliko! Neposredno pre nas je bilo neko ogromno venčanje u sali pored, te su se debele i pomalo maljave gospođe u najneverovatnijim toaletama koje sam uživo videla IKADA toliko raskokodakale, da mladu damu iz registra nisam ali ništa živo čula dok je čitala to što ima da bi nas venčala. Nije mi dala da zatvorim vrata sa obrazloženjem da je venčanje javna stvar i da vrata moraju da ostanu otvrorena. Sve skupa je trajalo oko 4-5 minuta, nije čak bilo ni potpisivanja, da mi sutradan nisu izdali potvrdu da sam udata, sama sa sobom bih veoma dovela u pitanje relanost mog novog bračnog statusa. Na izlazu su me Aurora i Patricija gađale pirinčem, srećom nekuvanim. Ručak je bio na mestu, restoran fenomenalan, atmosfera ok. Nedostajali su mi moji, nekako je sve to prošlo kao i svaka formalnost u životu... Kući nas je čekala torta i tetka Beatriž, a onda je sve izmaklo kontroli, bar što se tiče tetke, a što se nekako i uklapalo uz muziku iz filmova Almodovara koji se tog popodneva vrteo u Vivendi Mendes.