25. aprila, kada je cela zemlja, osim poklonika Salazara, slavila pad diktature, izašli smo na Aveniju slobode da pazarimo koji karanfil i pozdravimo kolonu koja je defilovala kroz grad. Na čelu iste je išao tenk na kome je pisalo "25 de Abril- Fascismo Nunca Mais" sve skupa sa naopačke napisanim slovom N, na šta niko nije previše obraćao pažnju - bio je neradan dan, ceo grad je bio tu, svi postojeći sindikati i udruženja su jedni za drugima nosili svoje parole i apelovali na veće plate, manje takse, više posla, manje siromaštva, više ljubavi, manje rasizma, i više svega što se odnosilo na: imigrante, homoseksualce i invalide. I sama među pomenutima, brže bolje sam ugrejala dlanove uz dobošare koji su paradirali i podsećali prisutne na četrdeset godina diktature. Starija gospođa koja je stajala uz mene, držala je buket karanfila iz kog je vadila jedan po jedan cvet i bacala ga na kolonu, vidno uznemirena slikama iz prošlosti koje su joj gotovo sigurno prolazile ispred očiju. Tog dana, ona je obukla ono najbolje što je imala u ormaru, doterala frizuru, stavila kreon i izašla.Nešto dalje, ispred ruševina nekadašnjeg manastira Carmo, orkestar nacionalne garde je svirao Fantoma iz opere okupljajući prolaznike i turiste, i sve je uopšte tog dana imalo prizvuk nečega kolektivnog, kao sećanje na nešto što smo davno imali i mi, a čega nisam mogla da se sećam jer sam bila isuviše mala.
Ubrzo nakon Revolucije karanfila, došao je 1. maj koji je takođe prošao u kolektivnom zanosu: ujedinjeni emigranti istočnog bloka su ceo bogovetni dan roštiljali po lisabonskim parkovima. U međuvremenu, ja sam objasnila ostatku ovdašnje familije kako se slavi u našem delu Evrope, što je prihvaćeno sa velikim oduševljenjem. Njegovi su poneli pola tone mesa koje smo pekli na javnom roštilju u pauzama između svinjskih repića i ribljih glava koje su Moldavci krkali kao posebni specijalitet. Rui me je molio da dan ranije spremim ćevape, što je za krajnji rezultat imalo NEŠTO od svinjetine koju smo kupili ne znajući od čega se ćevapi u stvari prave, i koje smo oblikovali kroz grlić isečene plastične flaše kako bi izgledalo što uverljivije. Srećom, njegovi se nisu bunili, jer ćevape nikada nisu ni jeli, te su im valjušci od mlevenog mesa bili skroz ok. Moram da priznam da je familija Mendes jedina koju znam a koja jede više od mojih, što mi je skinulo kamen sa srca nakon svih godina tokom kojih nas je bilo sramota svaki put kada bismo išli negde u goste. Poneli smo i ogromnu prostirku da zalegnemo ispod borova u parku, koju su njegovi iskoristili dok smo mi šetali pokušavajući da sabijemo posledice slavlja. Po kafu smo otišli na obližnju pumpu gde nas je na polici čekalo poslednje izdanje nekog njihovog časopisa poput CKM-a, čijih je pet strana uključujući i naslovnu bilo, verovali ili ne, zaposednuto fotografijama Jelene Karleuše i nešto teksta između, što je verovatno trebalo da bude intervju?!??
Eto kako je 1. maj van kuće proslavljen skoro kao kod kuće: uz prasetinu i nešto nezaobilaznih narodnjaka od "onih do nas".
Нема коментара:
Постави коментар