U kući gospođe Pilar

U senci drvene bine koja je tu tokom letnjih meseci za svece, satima i bez reči sede i gledaju u crkvu. Jedan dolazi sa kučetom i tera ga da leže i ustaje. Životinja zvera i ovaj je cima povocem gore dole, pa kuče htelo - ne htelo, radi ono što mu je naređeno. Gazda se tupavo osmehuje a ostali- ruke u krilo i bulje. Svako sa samim sobom čeka sumrak - tombola, veselje, igranka, hej! Muškarce će uglavnom biti sramota, ostaće da sede za stolovima sa svojim brojevima, dok će žene igrati jedne sa drugima uz muziku nekakvog budibogsnama orkestra koji će se nacrtati na bini. Samo će onaj ludi iz sela sa kojim niko ne priča da igra u krug sam, dok će naokolo ispred muzikanata jurcati deca emigranata okupljenih kod svojih. Tako je leti u malom mestu Luz de Tavira.
Odatle, put se pruža uz duge ograđene plantaže pomorandži, poneku kuću sa dvorištem, jednu siromašnu piljaru i kontejner kod koga se skreće desno. Posle toga se ide još malo, sve dok ne izgubite osećaj da je more zaista iza vas. Kuća gospođe Pilar ima tri duguljasta prozora na ćošku koji je nekako više obao, pa ugao kuće u stvari ni ne postoji. Do kapije vodi prašnjavi put na kome spava žuto ućebano komšijsko kuče koje se stopilo sa izgorelom travom.
Gospođa Pilar živi u gradu i na našu sreću nema nameru da živi u kući. Visoka je i jaka žena, preplanula, lepa, u svojim ranim četrdesetim. Pilar nema prezime, ili ga barem nikada nije spomenula. Kako nas već poznaje, nema potrebe da čeka, i ključeve nam ostavlja na starom mestu kod uvenule muškatle. Imanje retko obilazi, dođe samo kada neko od gostiju ode i tada sa sobom vodi ženu da počisti kuću i promeni posteljinu i peškire. Činilo mi se da Pilar izdaje kuću od skora kako bi imala, što bi moja baba rekla "novaca", da je održava tokom godine. Mislila sam da smo do poslednjeg puta bili jedini posetioci, a onda mi je ovog leta rekla da poslednjeg dana boravka moramo da izađemo do podneva zbog novih gostiju.
Stvarno nisam mogla da joj kažem da ne želim ni sa kim da delim saznanje da njena kuća takva na tom mestu postoji, ili još gore - da može da bude još nečija na sedam dana. Umesto toga, samo sam crkla od ljubomore. Uostalom, ljudi koji dolaze u Algarve idu u skupe hotele i plaže sa ležaljkama i suncobranima, a ne kod gospođe Pilar! Želela sam da kuća ostane samo naša i ulivalo mi je nadu kada mi je Pilar jednom prilikom rekla da imaju problema da je izdaju jer ne izgleda luksuzno. Mesto gde je kuća skrivena je toliko malo, da čak nije ni selo. A nema ni ljudi. Samo ona žena što ima ućebanog Simu, par vikendaša i neka baba što drži tu piljaru pre krivine što ima unuku koja vozi Barbi tricikl u radnji.

Pilar je tu kuću nasledila. Možda kuća i nije samo njena, videla sam joj jednom majku. U odlasku, pre nego što su ti drugi došli, umesto Pilar je došla ona sa čistačicom...Izgledala je mlado, a i bila je pomalo u senci kada sam je videla, pa sam u prvi mah pomislila da joj je Pilar sestra.
Kada su nam kola stala u Taviri, muž gospođe Pilar nas je dovezao kući. Simpatičan, u beloj košulji sa savijenim rukavima, više je podsećao na Grka, nego na Portugalca. Svakoga od njih sam najiskrenije zamolila da nikada, nikome, i ni pod kojim uslovima ne prodaju imanje, jer sam planirala da ga kupim, ili, ako me život ne bude nagradio nekim dobitkom ili iznenadnom zaostavštinom, da idem tamo u najmanju ruku do kraja života.

U kući gospođe Pilar sve izgleda kao i onda kada su je napravili. Iza drvene ograde imanja je nadstrešnica koja služi umesto garaže. Iza je voćnjak čiji se kraj vidi tek kada se popnete na kulu u čijoj se dubini krije nekakav stari bunar i sistem za navodnjavanje. U bunaru žive ptice. Na njegovom zidu, deda gospođe Pilar je naslikao svog magarca kako okreće čekrk.
Sada sistem radi sam, ali ne znam kako... Voda odlazi do samog kraja imanja kako bi ceo voćnjak bio zaliven.

Na imanje idemo krajem jula kada su limunovi i pomorandže u dvorištu spremni za branje. Tada plaćamo gospođi Pilar kako bismo boravili sedam dana u njenoj kući. Kupujemo raj na sedam dana. Nije jeftino, ali u pakovanju dobijamo i iluziju da je sve to naše i da tih nedelju dana nikada neće proći. U voćnjaku gospođe Pilar ima i par mandarina, dve, tri jabuke, breskve i par smokava koje se kriju duboko među niskim stablima. Ima i par nareva, ali u to doba još uvek nisu zreli.
Porodica gospođe Pilar je previše zauzeta za breme koje održavanje tolikog imanja i kuće nose. Po voće niko ne dolazi, i ono ostaje da truli na zemlji. Volela bih da sam gospođa Pilar i da je sve to moje.
Jutrom skupljamo pomorandže iz voćnjaka pod prozorom. Prošlog puta sam ponela onu električnu cediljku koju su nam poklonili Renato i Patricia. Mislim da sam se toga odlično setila jer je stvarno dosadno cediti ručno tolike kile.

Pod kuće je od terakote. Postavljena je nekako ukoso i liči na podove hacijendi iz španskih časopisa o dekoru, ali je kod Pilar ipak lepše. Tepiha nema, i takav pod je mnogo lakše pometi kada vetar naveče nanese roze i crvene cvetove bungevilije i hibiskusa. Unutrašnji zid je do pola prekriven plavo belim ručno slikanim pliočicama. Njime ponekad protrči gušter i sakrije se međ' trsku i grede na krovu. Kamin nikada nismo ni palili, jer smo uvek dolazili leti. Skoro sav nameštaj, osim par stolova i stolica, Pilar je nasledila sa kućom. U dnu dnevne sobe je porodična kolekcija vina. Pilar nam nikada nije spomenula da nešto ne smemo da diramo, ali se naš razum suprotstavio svakoj želji da otvorimo neku od tih flaša. Sve porcelanske tanjire, staklene bokale, starinski nameštaj i escajge, ručno heklane stolnjake, ponjave i ćebad koje čuva u starim drvenim sanducima za miraz, gospođa Pilar nam nesebično daje na korišćenje. Hvala Pilar. U kući postoji samo jedan zaključan sobičak u koji bih volela da provirim, ali se trudim da na njega zaboravim, jer me deljenje već i ovoliko stvari od strane Pilar sa potpunim strancima - posramljuje. Ipak, posegnem za kvakom.

Na ulazu u kuću koji gleda u kuhinju, uz drvena vrata niz koje se obično spušta kolonija mrava, rastu dve visoke palme. U njihovim krošnjama žive leteći majmuni, ali njih možete čuti tek nakon sumraka jer su tokom dana omamljeni vrućinama. Kako su veoma obazrive životinje, retko se spuštaju do zemlje, a i kada to učine, morate biti veoma vispreni da biste ih videli. Ponekad kradu kese sa otpacima koje ostavljamo na visokim granama kako ih komšijsko kuče ne bi rasulo po dvorištu. Iako obazrivi, leteći majmuni znaju da budu veoma aljkavi i dosledni, tako da se raščerupana kesa ujutru uvek nalazi na jednom istom mestu u dvorištu. Iza kule u dubini dvorišta ima i po koji poljski pacov, ali se oni nikada ne približavaju kući. Možda se plaše majmuna. Ipak, izgleda kao da u dvorištu kuće svi žive složno, i kao da se raj otvara tek kada nikoga od nas nema.

Prošlog meseca je stiglo pismo gospođe Pilar. Pisalo je:
"Poštovani,
Želim da Vas obavestim da smo izdali kuću na godinu dana. Pretpostavljam da biste voleli da dođete i ovoga leta. Ukoliko želite, možemo se dogovoriti da Vam izdam neku drugu. Srdačno, Pilar. "

• 
  

"Poštovana gospođo Pilar,
Hvala na pismu. Mislim da ove godine nećemo ići na letovanje. Javite nam kada kuća bude slobodna.
PS Da li ste razmisljali da je prodate?"

Naravno da nemamo novca da je kupimo, ali ćemo i dalje uplaćivati lutriju. Pismo gospođe Pilar mi je baš teško palo.