Vivenda Mendes II deo - mart 2008

Koliki je stan? Tjah...Kako da objasnim, vidiš, Rui je MISLIO da stan ima 100 m2, ali u stvari ima negde oko 70-80 m2 maksimalno. Ne mogu baš tačno da procenim. Kaže da je stan imao 100 m2 kad je bio mali, što verovatno jeste tačno, jer kad si mali, sve izgleda veće, a on ga od tada nije obilazio. Tako je i meni izgledao dubrovački akvarijum. Jedino je kornjača sa Glapagosa stvarno bila VELIKA kad sam je ponovo videla posle dvadeset i pet godina. Od tih 70 m2, imamo sobu od 30 m2 koja je magacin za starudije njegovih roditelja koje ljudi nemaju gde da drže osim u toj kući, tako da imamo "podrum" od 30 m2 umesto dnevne sobe. Ostatak mi liči na tunelčić sa par prostorija u kojima ćemo u momentima kad ih ne budemo sređivali, imati zanimaciju-deratizaciju, jer "bebe" bubašvabe jure naokolo čim upališ svetlo. Pretpostavljam da bih one odrasle verovatno mogla da osedlam i jašem. Nadam se da ih neću videti jer su mi odistinski gadne. Biće valjda sve to ok jednom kad otkrijemo pravi sprej... Spičkali smo već ihaj para na frižider, šporet, krevet, dvd, ima još milion stvari koje fale, ali barem nećemo plaćati stanarinu. Lisabon je jako lep, samo što mi živimo u jednom grdnom predgrađu.. Recimo da vizuelno i atmosferom ne podseća previše na ono što možeš da vidiš u centru grada... Neki siroti svet sedi svuda okolo, juče sam videla neke kako pale vatru da se ogreju a jutros su me probudila zvonca ovaca koje su mi prolazile pored prozora! Terao ih je čiča kroz našu ulicu, moram da priznam da sam se ozbiljno zabrinula oko odluke koju sam donela da se iselim iz Beograda i dođem ovde. Imamo taj trg ispod kuće odakle kreću autobusi, tu je obdanište, škola i crkva, jedna trafika i par piljarnica. Na trgu postoji uzdignuti deo za orkestar koji svira o praznicima, klupe i stolovi za kojima sede babe koje pomeraju usta dok čitaju crkvene knjižice, i matorci koji igraju karte i domine, tik uz one što dvadeset i četiri časa prodaju hašiš pored poslastičarnice, kao i uz one druge što istrčavaju polugoli iz limene kafane na čijem ulazu se nalazi ogromno raspeće. To je kraj gde žive siromašni, što nam i nije tako strano.

Razmišljam šta sam sve ostavila kući što nisam mogla da upakujem u onih avionskih 20 kg.
Letela sam iz Zagreba pošto se Beograd naravno ne nalazi na mapi pola avio kompanija, a one koje su pravile konekciju su: ili bankrotirale, ili digle cene toliko da let do Lisabona košta više nego do Njujorka.

Tako su mi na zagrebačkom aerodromu tražili da za svako kilo preko platim 15,12 eur, što bi na kraju izašlo kao cena avionske karte koju sam kupila.. E, vala da ne platim! Dok su se ljudi pristojno čekirali ja sam otvorila torbetinu i vadila, vadila, vadila sve ono što sam molila roditelje da mi ne utrpavaju, a oni se pravili gluvi. Da ne pričam da se na aerodromu našla i moja baba koja je došla iz Slovenije da me isprati i ćušne neku kintu uz ešarpu i orhideju koju mi je donela na poklon, a za koju me je u sred tog ludila mučila da upakujem tako i tako u moj planinarski ranac.

Kada sam uspela da umanjim kilažu na check-in-u za nekolicinu kg, a gospođica na šalteru mi progledala kroz prste za ostatak, pohitali smo do pasoške kontrole, što je već značilo - pozdravljanje. Ja sam po običaju počela da cmizdrim, baba se zacrvenela, a ćaletu se zakrvavile oči koje su mu zbog naočara izgledale tri puta veće. Svako je otišao na svoju stranu. Ćale je izašao sa aerodroma sa onom gigantskom plavom Ikea torbom koja mu se našla u kolima, punom kojekakvih stvari koje sam izbacivala iz prtljaga dok je pola aerodroma buljilo u nas: rakija, začin C, porto za specijalne prilike koji sam dobila od svog budućeg muža kada smo se prvi put upoznali, kikers cipele koje sam kupila na popustu a posle me žuljale...i svega onoga što je ostalo za drugi put.