Familija - portret iz profila

- Hoćeš jabuku?
- Ne mogu, hvala, jeli smo pre nego što smo krenuli...
- Hoćeš da ti očistim pomorandžu? Alis, ona moja koleginica, znaš, kupila par kila, pa ja uzela malo s njom od onog što nam nabavlja za “Centar”...
- Stvarno ne mogu, 'fala...
- Pa uzmi onda voćni jogurt iz frižidera! Rui, što Ema neće voćni jogurt, jel ne voli?
- Voli, nego neće, kaže ti lepo da nije gladna.
- Aaa! Pa da joj napravim onda sendvič?
(tišina)
- Dobro onda, evo vam jabuke da ponesete.
- Ne trebaju nam jabuke, imamo tonu jabuka kod kuće...
- Naravno da trebaju! Ti voliš jabuke.

Nakon ovakvog dijaloga iz koga uvek izađemo pobeđeni, Aurora nam upakuje u torbe sve što misli da bi moglo da nam zatreba... Artikl koji se u našem domaćinstvu najsporije troši, najmanje kupuje, a uvek ga ima u velikim količinama, jeste beli luk, koji Aurora, pretpostavljam, takođe pazari sa Alis. Aurora radi svakoga dana do 17.30. Nakon što je porodična firma propala zbog usmenog ugovora i promene vlasti koji ugovor nisu priznali, Aurora je morala da nađe novi posao. Srećom, posao u Centru" je desetak minuta peške od kuće, tako da čim s posla uđe u kuću, Aurora može da se posveti kuvanju večere za sebe, muža, i možda nekog od sinova koji obično svrate u petak, kako bi vikend proveli kod kuće...Pre nego veže kecelju, Aurora iz nekog buđelara iz kujne izvuče par starih kesa koje ponese sa sobom, i ode da šeta psa. Tokom dana, ona svoje vreme deli sa korisnicima usluga "Centra". Korisnici su uglavnom stari i slabo pokretni, ali srećom, većina još uvek nije sklerotična. U "Centar" se ulazi sa zadnje strane Panteona, uz crkvu pod čijom je upravom, i radi samo tokom dana. To mu dođe nešto kao obdanište, ali za stare ljude. Ujutru kada krenu na posao, ljudi dovedu svoje roditelje, a onda ih pokupe predveče pri povratku sa posla. Ja sam u "Centru" bila samo jednom, ali se sećam da su imali telefon sa najvećim brojčanikom koji sam ikada videla, što je i razumljivo, obzirom da korisnici slabo vide. Tom prilikom sam, dok sam čekala da upoznam Auroru, posmatrala u dnu hodnika dve stare dame. Sedele su jedna do druge i pričale nešto u poverenju, sve dok jedna nije ustala i otišla, a ona druga nastavila sa pričom, ne shvatajući da sedi sama u dnu tog memljivog hodnika...Eto, tako vam je u “Centru”.

João je zvanično u penziji, ali je on od onih što moraju da rade, jer ukoliko prestanu, mogu da poremete svoju životnu ravnotežu i da skončaju. Takav je i deda od Debelog. Debeli mi je rekao da je njegovom dedi lekar u Nemačkoj, gde je deda radio celoga života, rekao da ne sme da prestane da radi, inače će da umre. Zato je njegov deda odmah krenuo svima u porodici da gradi kuće po Medak Padini - ne da bi ih obezbedio pre smrti, nego da bi deda bio u kontinuitetu. João ima sede brkove sa kojima se André igra pre nego što zaspi kada dođemo kod njih u goste.

Aurora i João su moji svekar i svekrva. Neko mi je skoro rekao da se pravilno kaže svekriva, ali ja stvarno nemam na šta da se požalim. Aurora je podigla tri sina, mada se oni ne čine baš uvek takvima. Iako ni jedan od njih ne živi sa roditeljima, kada kroče "kod svojih", svaki od njih zaboravlja kako se namešta krevet, ljušti pomorandža, maže puter na 'leba... Zato Aurora trči za svakim ponaosob nudeći ga neprekidno da jede, da ide da se kupa ako hoće, da prilegne da spava ako je umoran...Osim što je izvrsna domaćica, Aurora je i veoma pedantna: ukoliko nekog moli da postavi sto za večeru, pre svakog dela servisa i escajga će naznačiti: “E, a sada viljuške!”, “I male kašike”, “A salvete? Imaš ih u fioci”, “Daj čaše odande”. Za one koji su prvi put u poseti, to može da deluje kao da niko od sinova nikada nije živeo pod istim krovom. Dok kuva, ukućanima se obraća tako što ih prvo pozove imenom. Tek nakon pauze, tokom koje se pozvani nakani da odgovori sa “Daaa?”, ona nastavlja razgovor. Valjda je tako sigurna da izrečeno nije otišlo u vetar. Aurora zna često i da ponavlja rečenice, ali je pretpostavljam tako navikla, jer su stari u "Centru" zaboravni i gluvi.

Familija Mendes voli da ima upaljen televizor. Uvek. Takođe, vole da je zvuk televizora poprilično jak, kako bi iz različitih delova kuće mogli da čuju ukoliko se nešto bitno desi. Svi članovi familije pričaju veoma glasno, ali je to još glasnije kada su svi za stolom i kada ne mogu da se čuju međusobno od televizora. Za stolom uvek svi pričaju u isto vreme. Ja ne pričam glasno, ali pričam mnogo. I psujem. Doduše, to ne radim kada sam kod njih. Možda nekad kažem "sranje", ali to i nije neka psovka. U svakom slučaju, psujem uglavnom na maternjem jeziku, što nije slučaj sa Ruijem, kojem su se izgleda srpske psovke daleko više dojmile od njegovih portugalskih.

Pas familije Mendes je neurotičan. Ja sam celoga života imala pse, i sasvim pouzdano tvrdim da taj pas nije normalan. Znaju to i njegovi vlasnici, ali ga pravdaju činjenicom da su ga našli bolesnog i odbačenog kada je bio mali. Zato moraju da ga zatvaraju u pick up-a ispred zgrade kad mi dolazimo, da ne bi slučajno "iz radoznalosti" skočio na Andréa. Sve je to mnogo glupo. Žao mi je psa, ali ako mogu da biram između toga da sedim na miru, i toga da me odrasli bokser neprekidno obara na pod razvlačeći po meni svoju balu, vrlo je verovatno da se neću upuštati u polemiku zašto su kera zatvorili u auto. Ionako tvrde da mu tamo nije hladno jer ima svoje ćebe. 'Ajd' kad kažu...
Drugi João, (a kako bi se drugačije sin prvenac zvao, nego po ocu), priča užasno brzo i u bradu. U stvari, u brkove. Prvih godinu dana ga nisam ništa razmevala. Svaki dijalog se vodio putem posrednika, uglavnom Ruija. João bi me nešto pitao, a onda bih pogledom dala znak prevodiocu, koji bi mi sa João-ovog portugalskog simultano prevodio na meni razmljivi portugalski, a što se svodi na prebacivanje upravnog govora u neupravni:
João - I, išli ste da se vidite sa Pedrom?
Ja - (?)
Rui - Pita da li smo išli da se vidimo sa Pedrom.
Ja - A, jesmo.
João - I, jeste mu videli klinca?
Ja - (?)
Rui - Pita da li smo videli Pedrovog klinca.
Ja - A, jesmo.
I tako u krug. Razgovori bez prisustva prevodioca se skoro nikada ne vode. Ponekad bi me João nešto pitao, ali u stvari nikada nisam sigurna da li me pita, ili je izjavio nešto sa čim bih ja trebala da se složim ili ne...U tim slučajevima je skretanje pogleda gotovo jedini logičan postupak nakon neprijatne tišine, kao i odah kada se prevodilac pojavi. Pokušala sam da paralelno sa usavršavanjem mog portugalskog, usavršim i čitanje sa usana, ne bi li mi to olakšalo komunikaciju sa njim, ali mi je to pošlo za rukom tek odnedavno kada se João-u omakla ruka i odsekao jedan brk, pa je onda morao da obrije sve, jer mu je brada bila spojena sa brkovima. Pretpostavljam da se nije brijao od kada je izašao iz vojske, pa mu je to palo vanredno teško. Naredna dva, tri meseca je pričao samo o tome, i još uvek ga brine da li mora da promeni sliku na ličnoj karti. Ja i dalje hvatam sebe kako buljim u njegova usta koja se gotovo ne pomeraju dok iz njih izlaze fraze.

João sin veruje u Boga. Odistinski. I to ga čini jedinim vernikom u porodici. Aurora kaže da veruje, ali je to ona religioznost koja nije svakodnevna, nego ono, o Božiću. Takva je i moja majka. Izgleda da kod većine religija dolazi kao i pihtije - sa godinama, mada mi je Aurora pričala da joj je bilo jako teško kada je gospodin João davnih godina odbio da se venča u crkvi. Izgleda da je tako nešto u godinama Salazara bio apsolutno nedopustiv čin, zbog čega mi je senhor João bio još draži. Osim Aurore koja je otpatila zbog venčanja bez crkve, patila je i majka gospodina João-a, religiozna baba koja je imala najveći uticaj na vaspitanje najstarijeg unuka, jer ga je upravo ona najviše i čuvala. Ne razumem kako nije stigla da čuva i Ruija, pošto između njega i najstarijeg brata ima čitavih jedanaest meseci razlike. Kako god, dobro je da nije.

Renato je mlađi brat. On je kao moj mlađi brat, i u stvari, kao svačiji mlađi brat: pomažete mu i štitite, iako mu to sa njegovih trideset godina uopšte nije potrebno. Renato je drugar.
Skupa i ponaosob, sva trojca su potpuno različiti. Uglavnom su dragi, uprkos činjenici da im majka ponekad pakuje ručak za preko nedelje i pegla gaće. Drago mi je da nisam portugalska majka.

Kada dođete u Portugal da živite, morate se pomiriti sa jednom činjenicom: porodica je epicentar socijalnog života svakog Portugalca. O prigodama i vikendima se izlazi najčešće sa braćom, sestrama, rođacima, dok je nedelja gotovo uvek rezervisana za ručak kod roditelja. Posle ručka se obavezno prošeta negde "na kafu", što je jedina situacija u kojoj mi je drago da "na kafu" ne znači isto što i kod nas. Sve skupa traje samo neverovatnih par minuta, ponekad sekundi, onoliko koliko je potrebno da se ispiju kafice "na eks", dok stoje uz limeni šank portugalskog kafea. Ne kažem da se i kod nas nedeljom ne ide "kod svojih", ali su pobude za tako nešto apsolutno drugačije prirode. Sa druge strane, familijarna kompaktost se pokazuje kao neizmerno vredna kada je najteže – bez pogovora svi hitaju kad zagusti.
Ako ste osoba sa klasičnim balkanskim familijarnim background-om, neminovno je da se nađete u čudu kada počne ispoljavanje poštovanja prema porodičnim tradicijama. Kod nas su to rođendani kojih ima popriličan broj, kao i o pomenutom Božiću koji je jednom godišnje, ali na žalost pre onih novogodišnjih sniženja.

Na rođendanima su obavezni: torta, svećice i mrak da bi se u svećice duvalo valjano, kao i da bi ker imao opravdani razlog da bude lud. Još obaveznije je pevanje rođendanske pesme stojeći u mraku oko torte (neposredno pre nego što slavljenik, ma koliko godina imao, dune u svećice), a sve to dok okupljeni tapšu. Znate one situacije kada vas je sramota od vas samih? E, to je to. A što je još gore, nije to nešto u šta sam se trenutno uvalila, već mi je to zagarantovano više puta godišnje. Možda bih sve to preživela lakše kada bi se duvalo u ono što mi smatramo tortom, umesto što me gleda deset santimetara patišpanja premazanog slatkom pavlakom. Zbog svega toga sam im još na samom početku dala do znanja da se o mojim rođendanima mogu ovajditi samo o krkanluk, ali ne i o kratke dramske forme u kojima toliko uživaju.

O Božićima je pak drugi stres. Kupovina. Sumanuta kupovina. Sumanuta i bezrazložna kupovina svega i svačega, potrebnog i nepotrebnog, samo iz razloga što tako mora. Onda se od svega toga grade džinovske planine poklona, i svaki član porodice je prećutno obavezan da svakom drugom članu nešto pazari, makar mu to nešto nikada ne zatrebalo. Ja od ove godine pravim kolekciju tiganja i ukrasnih tanjira (?!), za koje su mi uljudno objasnili da se kače na zid. Ja sam mislila da je to izumrlo sa mojom pokojnom prababom, ali kako je Portugal zemlja tradicije, ovde i dan danas u svakoj radnji možete kupiti feder zakačaljke, namenjene isključivo kačenju ukrasnih tanjira na zid. Za Božić Portugalci krkaju bakalara. Pored sardine, bakalar je jedna od najsmrdljivijih riba, pogotovu onako usoljen kakav stiže iz Norveške, u količinama koje ovu zemlju potvrđuju kao najvećeg svetskog uvoznika. Takav bakalar se dva dana čvari u lavoru kako bi se sva so isprala, što retkima koji ribu ne podnose, a među kojima sam i ja, izaziva gađenje u beskraj. Onda se takva riba skuva i jede sa kuvanim povrćem, što preskačem, pa je zbog toga Aurora odlučila da od ove godine pravi i hobotnicu, na čemu sam joj veoma zahvalna. Za Božić se uvek ide kod familije i biva budan do ponoći kada se otvaraju pokloni. Svi pokloni moraju da stoje pored jelke, pošto ispod jelke Aurora stavi malog Isusa, Mariju, Josipa, i ostale kojima ne znam imena. Uostalom, pokloni ne bi mogli ni da stanu ispod jelke pošto je mala, a oni se uvek protežu ka plafonu...Ove godine sam ispod njihove jelke uz malog Isusa stavila i čokoladnog deda Mraza, čisto da bih im poremetila koncepciju. Ja inače mrzim veliki broj stvari koje drugi smatraju lepim, a uz to mrzim i društvene igre. Najviše od svega ipak mrzim učestvovanje u grupnom muziciranju i pevanju. Ne mislim na hor i ostalo poput toga, već na ona jeziva okupljanja kad neko zasvira jer misli da je to svi vole, a onda neko drugi zapeva jer misli da to dobro zvuči. Shodno tome, mrzim i lepe porodične tradicije, pošto u većini slučajeva to podrazumeva nešto nalik na gore navedeno, sa primesama padanja u sevdah, glumljenja sreće, i još par nekih stvari kojih sada ne mogu da se setim, ali me uvek neprijatno iznenade. Elem, tako se mi svi okupimo, uključujući i tetka Elviru, jer Elvira kod kuće nema nikoga, osim neustanovljenog, ali sigurno velikog broja mačaka. Nama ona uvek smrdi na mačiju hranu. Psu familije Mendes, ona verovatno miriše na milione mačaka čije identitete ona nosi svuda sa sobom u odeći. Zato kada Elvira uđe na vrata, Felix počne da se trese, i to traje narednih sati dok god se Elvira ne pokupi i ode kući. U ponoć nema izostanaka. Nema opravdanja da se ne sedi skupa uz planinu lepo upakovanih poklona koji se prosleđuju onome za koga nalepnica kaže da je namenjen. Zatim svi krenu da kidaju papire u koje su pokloni upakovani. To je ponekad stvarno ružno za videti , jer sam ja od onih što provedu kvalitetno vreme i trud da ih lepo upakuju. Naspurot meni, Felix je time apsolutno oduševljen, i za sobom ostavlja balave komadiće papira koje je uspeo da dohvati sa stola. Ujutru, 25. decembra, Aurora i gospodin João idu u bioskop. Iz godine u godinu. Tako izgleda Božić u kući familije Mendes.

Kao što rekoh, mrzim ceremonije, ali volim dobru hranu. Zato sam svakog Božića kod Mendes-a. Doduše, nije baš da mogu da biram gde ću biti. Takođe i za rođendane moram da tapšem, ali ne pevam "Parabens a Você", što mu dođe portugalska verzija "Happy Birthday”. Čak je i melodija ista. Ja se svaki put foliram da još uvek nisam naučila reči. Srećom, izgleda da ni oni ne znaju baš sve strofe, pa pevaju samo dve. Znam da će mnogi na ovo reći da me ne razmeju, jer je to sve u stvari jako lepo, ali ću da podsetim da negovanje porodičnih tradicija nije nešto na šta sam navikla, a znate da već sve ide iz kuće. Jedino mi nije jasno zašto mrzim grupno muziciranje i pevanje, pošto su moji svesrdni poklonici takvih prilika. Čak je i moj ćale zasvirao u usnu harmoniku kada su pravili roštilj da se upoznaju sa Ruijevima... Meni tad to sve bilo previše, pa sam na prve duvačke akrode napustila lice mesta i vratila se kada je meso bilo već dobro pečeno.

Eto, sve u svemu dobro se snalazim u ulozi posmatrača. Kada sve saberem i oduzmem, uopšte mi nije tako loše. Kao što rekoh, nemam na šta da se požalim. Sva sreća pa do sledećeg rođendana ima još dva meseca.

Sve je stvar dobre organizacije iliti Sezonski vodič za novopečene imigrante

Kada se iselite iz Srbije i odete u inostranstvo, a da pri tom to nije Arktik, apsolutno je za očekivati da će vam se gosti najavljivati u neizmernim količinama. Ta količina će se uvećavati srazmerno udaljenosti vašeg prebivališta u odnosu na velike vodene površine i turističke centre, a zavisiće od broja sunčanih dana u godini. U ovakvom koordinatnom sistemu, kriva će imati pikove negde od maja do oktobra, dok će se u negativnoj fazi nalaziti tokom narednih šest meseci, kada sunčani dani budu u opadanju. Imajte na umu da je gostima koji dolaze iz vaših rodnih krajeva najverovatnije potrebna viza kako bi stigli do vas, te i činjenicu da će se retko ko od njih upustiti u nešto takvo bez planiranog minimuma dana na putu, a što bi prema statistikama bilo oko dve nedelje. Ukoliko planirate maraton (dolasci gostiju vezani za odlazak prethodnih i tako više puta zaredom), znajte da je to poduhvat ravan ekspediciji u nepoznato. Moguće je da termin "planiranje" nije baš najsrećnije odabran, jer će se stvari uglavnom nametati same po sebi. Kako bilo, to će sasvim sigurno biti iskustvo vredno pažnje. Sa godinama, ono će se ponavljati, a veštine koje ćete razvijati tokom poseta, svrstaće vas u red visokokvalifikovanih turističkih vodiča. Sve to će vam biti zlata vredno ukoliko se jednom prekvalifikujete i otvorite sopstveni ugostiteljski objekat.

Savet: kako vas svaki iole nezahvalni komentar (najčešće izrečen nesvesno od strane vaših gostiju), ne bi duboko pogađao, i kako vas ne bi stizao beskonačan umor koji je često posledica konstantnog napora da ugodite svakome ponaosob, trudite se da se ponašate prema gostima onako kako to činite uobičajeno prema ukućanima. Nemojte se angažovati više nego što vaše fizičko i mentalno stanje dozvoljava, a pogotovu nemojte to činiti ukoliko se nalazite na samom početku maratona. Skromnim ljudima je dovoljno jako malo kako bi uživali u onome što im se nudi.

Kada tih par meseci poseta prođu, pozdravite se sa letnjim periodom i definitivno zaključite ocene, moći ćete konačno da odahnete. Kuća će biti prazna, kuvaćete kada vam se kuva, praćete kada vam se pere. Ako vam se pere. Ponašaćete se upravo onako kako ste u međuvremenu zaboravili da se ponašate. Jesenji period će biti pravi momenat da se posvetite sebi.
Ukoliko još uvek nemate sve neophodne papire, ili još uvek niste našli posao, (ili oba), možete početi da radite na uvećanju vaše zajednice. Tako ćete imati utisak da korisno trošite vreme van sezone. Ne dajte da vas obeshrabre priče o tome kako je neophodno mnogo novca da biste se proširili. Znate i sami da smo svi, makar jednom učestvovali u roditeljskim ispovestima poput: "kada smo se uzeli, nismo imali ni kašiku, ni viljušku", a nekako ispada da je većina nas nastala upravo pre nego je tih prvih godinu dana braka naših roditelja isteklo. Zahvaljujući familiji i nešto malo pomoći od strane države, uspešno ćete se pripremiti za pridošlicu. Tokom tih devet meseci, kada krenu ekstremno loši vremenski uslovi, možete se razonoditi renoviranjem vašeg stambenog objekta. Ukoliko je u pitanju iznajmljen prostor, jasno je da se ne vredi previše angažovati, te će malo šminke biti više nego dovoljno. Međutim, ako je u pitanju nekakva porodična nekretnina, pa makar i ona koja se ne može legalizovati zarad zle strine i strica iznad koji su nadogradili čardak ni na nebu-a tek nikako na zemlji - vredi se potruditi. Možda ne zbog bolne činjenice da to nikada neće biti vaše, ali da, zarad izbegavanja pneumonije bliskih članova porodice. Kao u Marfijevim pravilima, dešavaće se ono što najmanje očekujete. Tromesečna kiša će zadesiti zemlju nakon trideset godina, upravo kada se budete upustili u preduzimačke radove. Samim tim, radovi će se prolongirati sve više i više, a svaka zagrebana rupa će otvarati novu - uglavnom bez dna. Ako vaša kanalizacija i elektrika nije menjana proteklih 40 godina, smatrajte vašim zadatkom da upravo Vi pokrenete inicijativu da se sve to zameni novim. Ne dozvolite da vas zaustavi ni jedan zid ukoliko nije noseći, ili pak pločice čiji dezen otkriva neverovatan svet divljih patki koje lete na jug. Šareni čizmaci koje ste nekada kupili preko puta vaše stare kancelarije kako biste se vratili kući po neumornom pljusku, konačno će imati svoju primenu i van granica vaše rodne grude. Gumenjaci će biti nerazdvojni deo vašeg dnevnog stajlinga, i stajaće tik do vašeg kreveta kako biste bili spremni da u njih uskočite i tokom noći, dok budete bauljali u nešto što je nekada predstavljalo toalet.
Ipak, jednom kada vam se ponovo najave gosti za aprilsko/majske praznike, prepoznaćete znak za prekid radova i njihovo privođenje kraju. Majstori će po običaju kasniti, dani do otvaranja nove sezone će se odbrojavati, sve će biti gotovo u minut do dvanaest, a vi ćete biti apsolutno spremni da aplicirate za emisiju "Opening soon". Gosti će moći da uđu u vaš novi dom koji će odisati svežinom i još neosušenom farbom. U tom momenu, vi ćete biti na ulasku u treći trimestar trudnoće. U slučaju da niste sve priveli kraju, to oko trudnoće vam može dati malo vremena fore, jer ćete usput izbrojati da između datuma kada ste ostali u drugom stanju, i datuma kada vam je dr rekao da ćete se +/- poroditi, ima ukupno četrdeset nedelja, što mu dođe više od devet meseci. To skoro nikome nije jasno, jer vam spominju neke lunarne mesece koji nikako nisu vaša etalonska jedinica, ali će biti dobrodošli u situacijama kada vam ostane "za odraditi" još nešto tričave stolarije i keramike.

Takođe, srećna okolnost je da bad luck nema identičan "pattern" u svim zemljama, tako da ćete imati vremena da unapred pokupujete sve potrepštine za iščekivanog člana porodice. U suprotnom, možete samo da zamislite čega bi se supružnik nakupovao bez vaših sugestija i istreniranih organizacionih sposobnosti. Sve ponuđeno od strane rodbine i prijatelja prihvatajte, a babe i dede nemojte ni pomišljati da sprečite u odlasku u kupovinu.

Pomenuti aprilsko/majski prazinici, poznatiji kao "uskršnji raspust", doneće vam nove posete, ali ćete vi do tada biti već dovoljno okrugli da ih nećete moći pratiti u stopu. Pošaljite goste ponekad same, ponekad uživajte sa njima. Predlažemo vam da u tom periodu, kada vas hormoni već uveliko budu šamarali, odobrite posete isključivo onima za koje smatrate da će blagotvorno delovati na vas i vaše psihofizičko stanje. Dobro će vam doći prisustvo bliskih prijatelja, jer činjenica je da jednom kada roda sleti na odžak, nećete imati baš previše šansi za ponovna ćaskanja. Naravno, osim što će vam biti iznimno drago da ih vidite, novopridošli će zarad vas u dolasku morati da istrpe ulogu švercovanja rahat lokuma, vegete, švedskih pelena, Šaljićevog preparata protiv strija, raznijeh darova, i uopšte svega onoga čega su se vaši iz matice setili da bi vam možda zatrebalo, a da toga "ovde" nema.

Letnji dani će, kao što je objašnjeno na početku ovog teksta, doneti vizite u najavi, ali ćete, pošto ste sve lepo unapred isplanirali i konačno iskalkulisali datum rođenja novog člana, objasniti da upravo u tom periodu nećete imati vremena i mogućnosti za nove posete.
Napomena: Istrajte u tome! Leto najviše odgovara vašim poznanicima i rodbini da iskoriste babinje kao kvalitetan izgovor za putovanje u zemlje Mediterana!

Nakon ovog inicijalnog perioda, uslediće period "puženje, zubi, hodanje" tokom koga već možete razmotriti mogućnost da pozovete nekoga u pomoć. Jasno je da pričamo o pozivima upućenim isključivo onima koji vladaju veštinama poput menjanja pelena, sterilisanja bočica i ljuljanja već debeljuškastog bebca. Takođe, sva iskustva sa ojedenim dupetom biće više nego dobrodošla.

Kada sve ovo prođe, bićete spremni da obnovite gradivo. Od početka. Još jednom, dvaput, na vama je da odlučite. Do tada, nadamo se da smo bili od pomoći. Ukoliko se još uvek niste pronašli u datim situacijama, sačuvajte ovo izdanje "vodiča", kako bi vam plan i organizaciona šema bili pri ruci jednom kada i na njih dođe red.

U kući gospođe Pilar

U senci drvene bine koja je tu tokom letnjih meseci za svece, satima i bez reči sede i gledaju u crkvu. Jedan dolazi sa kučetom i tera ga da leže i ustaje. Životinja zvera i ovaj je cima povocem gore dole, pa kuče htelo - ne htelo, radi ono što mu je naređeno. Gazda se tupavo osmehuje a ostali- ruke u krilo i bulje. Svako sa samim sobom čeka sumrak - tombola, veselje, igranka, hej! Muškarce će uglavnom biti sramota, ostaće da sede za stolovima sa svojim brojevima, dok će žene igrati jedne sa drugima uz muziku nekakvog budibogsnama orkestra koji će se nacrtati na bini. Samo će onaj ludi iz sela sa kojim niko ne priča da igra u krug sam, dok će naokolo ispred muzikanata jurcati deca emigranata okupljenih kod svojih. Tako je leti u malom mestu Luz de Tavira.
Odatle, put se pruža uz duge ograđene plantaže pomorandži, poneku kuću sa dvorištem, jednu siromašnu piljaru i kontejner kod koga se skreće desno. Posle toga se ide još malo, sve dok ne izgubite osećaj da je more zaista iza vas. Kuća gospođe Pilar ima tri duguljasta prozora na ćošku koji je nekako više obao, pa ugao kuće u stvari ni ne postoji. Do kapije vodi prašnjavi put na kome spava žuto ućebano komšijsko kuče koje se stopilo sa izgorelom travom.
Gospođa Pilar živi u gradu i na našu sreću nema nameru da živi u kući. Visoka je i jaka žena, preplanula, lepa, u svojim ranim četrdesetim. Pilar nema prezime, ili ga barem nikada nije spomenula. Kako nas već poznaje, nema potrebe da čeka, i ključeve nam ostavlja na starom mestu kod uvenule muškatle. Imanje retko obilazi, dođe samo kada neko od gostiju ode i tada sa sobom vodi ženu da počisti kuću i promeni posteljinu i peškire. Činilo mi se da Pilar izdaje kuću od skora kako bi imala, što bi moja baba rekla "novaca", da je održava tokom godine. Mislila sam da smo do poslednjeg puta bili jedini posetioci, a onda mi je ovog leta rekla da poslednjeg dana boravka moramo da izađemo do podneva zbog novih gostiju.
Stvarno nisam mogla da joj kažem da ne želim ni sa kim da delim saznanje da njena kuća takva na tom mestu postoji, ili još gore - da može da bude još nečija na sedam dana. Umesto toga, samo sam crkla od ljubomore. Uostalom, ljudi koji dolaze u Algarve idu u skupe hotele i plaže sa ležaljkama i suncobranima, a ne kod gospođe Pilar! Želela sam da kuća ostane samo naša i ulivalo mi je nadu kada mi je Pilar jednom prilikom rekla da imaju problema da je izdaju jer ne izgleda luksuzno. Mesto gde je kuća skrivena je toliko malo, da čak nije ni selo. A nema ni ljudi. Samo ona žena što ima ućebanog Simu, par vikendaša i neka baba što drži tu piljaru pre krivine što ima unuku koja vozi Barbi tricikl u radnji.

Pilar je tu kuću nasledila. Možda kuća i nije samo njena, videla sam joj jednom majku. U odlasku, pre nego što su ti drugi došli, umesto Pilar je došla ona sa čistačicom...Izgledala je mlado, a i bila je pomalo u senci kada sam je videla, pa sam u prvi mah pomislila da joj je Pilar sestra.
Kada su nam kola stala u Taviri, muž gospođe Pilar nas je dovezao kući. Simpatičan, u beloj košulji sa savijenim rukavima, više je podsećao na Grka, nego na Portugalca. Svakoga od njih sam najiskrenije zamolila da nikada, nikome, i ni pod kojim uslovima ne prodaju imanje, jer sam planirala da ga kupim, ili, ako me život ne bude nagradio nekim dobitkom ili iznenadnom zaostavštinom, da idem tamo u najmanju ruku do kraja života.

U kući gospođe Pilar sve izgleda kao i onda kada su je napravili. Iza drvene ograde imanja je nadstrešnica koja služi umesto garaže. Iza je voćnjak čiji se kraj vidi tek kada se popnete na kulu u čijoj se dubini krije nekakav stari bunar i sistem za navodnjavanje. U bunaru žive ptice. Na njegovom zidu, deda gospođe Pilar je naslikao svog magarca kako okreće čekrk.
Sada sistem radi sam, ali ne znam kako... Voda odlazi do samog kraja imanja kako bi ceo voćnjak bio zaliven.

Na imanje idemo krajem jula kada su limunovi i pomorandže u dvorištu spremni za branje. Tada plaćamo gospođi Pilar kako bismo boravili sedam dana u njenoj kući. Kupujemo raj na sedam dana. Nije jeftino, ali u pakovanju dobijamo i iluziju da je sve to naše i da tih nedelju dana nikada neće proći. U voćnjaku gospođe Pilar ima i par mandarina, dve, tri jabuke, breskve i par smokava koje se kriju duboko među niskim stablima. Ima i par nareva, ali u to doba još uvek nisu zreli.
Porodica gospođe Pilar je previše zauzeta za breme koje održavanje tolikog imanja i kuće nose. Po voće niko ne dolazi, i ono ostaje da truli na zemlji. Volela bih da sam gospođa Pilar i da je sve to moje.
Jutrom skupljamo pomorandže iz voćnjaka pod prozorom. Prošlog puta sam ponela onu električnu cediljku koju su nam poklonili Renato i Patricia. Mislim da sam se toga odlično setila jer je stvarno dosadno cediti ručno tolike kile.

Pod kuće je od terakote. Postavljena je nekako ukoso i liči na podove hacijendi iz španskih časopisa o dekoru, ali je kod Pilar ipak lepše. Tepiha nema, i takav pod je mnogo lakše pometi kada vetar naveče nanese roze i crvene cvetove bungevilije i hibiskusa. Unutrašnji zid je do pola prekriven plavo belim ručno slikanim pliočicama. Njime ponekad protrči gušter i sakrije se međ' trsku i grede na krovu. Kamin nikada nismo ni palili, jer smo uvek dolazili leti. Skoro sav nameštaj, osim par stolova i stolica, Pilar je nasledila sa kućom. U dnu dnevne sobe je porodična kolekcija vina. Pilar nam nikada nije spomenula da nešto ne smemo da diramo, ali se naš razum suprotstavio svakoj želji da otvorimo neku od tih flaša. Sve porcelanske tanjire, staklene bokale, starinski nameštaj i escajge, ručno heklane stolnjake, ponjave i ćebad koje čuva u starim drvenim sanducima za miraz, gospođa Pilar nam nesebično daje na korišćenje. Hvala Pilar. U kući postoji samo jedan zaključan sobičak u koji bih volela da provirim, ali se trudim da na njega zaboravim, jer me deljenje već i ovoliko stvari od strane Pilar sa potpunim strancima - posramljuje. Ipak, posegnem za kvakom.

Na ulazu u kuću koji gleda u kuhinju, uz drvena vrata niz koje se obično spušta kolonija mrava, rastu dve visoke palme. U njihovim krošnjama žive leteći majmuni, ali njih možete čuti tek nakon sumraka jer su tokom dana omamljeni vrućinama. Kako su veoma obazrive životinje, retko se spuštaju do zemlje, a i kada to učine, morate biti veoma vispreni da biste ih videli. Ponekad kradu kese sa otpacima koje ostavljamo na visokim granama kako ih komšijsko kuče ne bi rasulo po dvorištu. Iako obazrivi, leteći majmuni znaju da budu veoma aljkavi i dosledni, tako da se raščerupana kesa ujutru uvek nalazi na jednom istom mestu u dvorištu. Iza kule u dubini dvorišta ima i po koji poljski pacov, ali se oni nikada ne približavaju kući. Možda se plaše majmuna. Ipak, izgleda kao da u dvorištu kuće svi žive složno, i kao da se raj otvara tek kada nikoga od nas nema.

Prošlog meseca je stiglo pismo gospođe Pilar. Pisalo je:
"Poštovani,
Želim da Vas obavestim da smo izdali kuću na godinu dana. Pretpostavljam da biste voleli da dođete i ovoga leta. Ukoliko želite, možemo se dogovoriti da Vam izdam neku drugu. Srdačno, Pilar. "

• 
  

"Poštovana gospođo Pilar,
Hvala na pismu. Mislim da ove godine nećemo ići na letovanje. Javite nam kada kuća bude slobodna.
PS Da li ste razmisljali da je prodate?"

Naravno da nemamo novca da je kupimo, ali ćemo i dalje uplaćivati lutriju. Pismo gospođe Pilar mi je baš teško palo.

Sva sreća

Sva sreća te su ovde kola jeftina... Mislim naravno na ona koja novopridošli imigranti bez zaposlenja mogu da si priušte.
Za osamnaesti rođendan, roditelji su mi platili obuku i polaganje vozačkog ispita. Testove prošla iz prvog (šterber), vožnju iz četvrtog (mentol). Prvi put sam zalepila pandura kog sam vozila na polaganju za prozor jer mi je neblagovremeno (oni vole taj izraz blagovremeno/neblagovremeno) rekao da na strmoj nizbrdici uradim polukružno, tri sekunde pre nego što je to uopšte moguće. Ja sam morala da povučem ručnu jer nisam mogla iz jednog cuga da uradim polukrug, a nizbrdica je, ponavljam, stvarno bila strma. Onda se on usled te ručne malko izdrmusao i prosuo koka-kolu po sebi (onu što je maltretirao mog instruktora da trči da mu je kupi jer je bio mnogo žedan), ali je na kraju krajeva za to sam bio kriv - trebao je da se veže. To mi nije previše značilo pošto mi je dve sekunde nakon toga rekao: "Šta je, šta gledaš, da nisi možda prošla? Vozi nazad na poligon." Taj me je baš iritirao jer je bio i na polaganju testa tokom koga mi se sve vreme idiotski smejao u lice i ponavljao: "Emanuela, Emanuela" izgovarajući svaki put moje ime kao da je u sobi sam i gleda istoimeni DVD. Ostalih par puta sam vozila odistinski OK, ali u školi u kraju prosto nije praksa da se puste đaci na ulicu a da barem par puta nisu obnovili gradivo. Tako sam vozačku dobila u osamnaestoj godini a do automobila došla nekih trinaest godina kasnije. Ćaletova kola nisam smela ni da pipnem da ne bih visila na obližnjoj banderi za upozorenje mlađem bratu ukoliko bi mu palo na pamet da upali relikviju i ode da se provoza. Ćale je uvek imao neka božepomozi kola koja su na kraju završavala tako što bi ih gradska čistoća odnosila sa parkinga na dan odnošenja kabastog smeća. Prvi kog se sećam je bio engleski Austin (baš je bio cool), onda čuveni tristać (miletreciento) u kome se oštenila Đina, keruša koja je živela ispred zgrade i koju smo na kraju odneli kod Dare na Avalu u azil kada smo je jedva iščupali od šinteraja iz kafilerije. U međuvremenu je pao nekakav fića kog sam probala da vozim, kome su se vrata sama otvarala i imao prazan hod na volanu od pola kruga. Taj fića je bio razlog za pothranjivanje mog straha od vožnje jer sam tom jednom prilikom usled enormne frke povela Šekspira koji je sedeo na suvozačkom mestu, i Debelog koji se nekako uvalio pozadi, a koji spada verovatno u kategoriju najvećih paničara u mom okruženju. Na putu od nas do Zle Nate (Nata nije zla, samo ju je tako prozvao bivši frajer), Debeli je histerisao i neprekidno urlao: "pazi, pazi, poginućemo, joj, umreću..." i sl. Do Nate smo stigli živi jedva, zahvaljujući minimumu koncentracije do koje sam uspevala da doprem usled ekstremne buke koju je Debeli proizvodio kao da mu je poslednja vožnja u životu. Imali smo i par "situacija" zahvaljujući svemu, jer jedino što sam mogla da uradim jeste da reagujem u ritmu pomeranja mog sedišta koje je Debeli drmusao do iznemoglosti. Sreća da ima kratke ruke inače bi i volan preko mene dohvatio. U suprotnom smeru je vozio on, ne bismo li se tako spasili od nadolazećeg ludila. Sećam se da sam još jednom probala da se odvezem do Vidikovca, ali sam još na Miljakovcu spalila anlaser jer se ključ nije vratio u bravi, nego ostao da vergla. Naravno, to sam provalila tek kada sam videla par zblanutih majstora pored radionice kako bulje u auto iz koga kulja dim. Možda bih to shvatila i ranije da fića napred ima motor umesto gepeka. Baš me je bio blam. Tog fiću je burazer ipak provozao jednom po kraju, ali mu se ubrzo isprečio zid od garaže pa je morao da ide na neki auto otpad da traži krilo da ćale ne provali. Sad kad su izbacili novog fiću, bilo bi super da imam tog jednog matorog da se provozam do plaže i nazad. Moram da pitam ćaleta, on će sigurno da nađe neki za 100 eur da može da izdrži 3500 km do ovamo...Ionako je planirao da se doveze u Portugal, umesto da ko svako normalan kupi avionsku kartu. Ćale je inače manijak za volanom, prvi i glavni razlog moje saobraćajne frustracije. Jeste mi ćale, ali je stvarno sumanut za volanom. Nadam se da nikada neće saznati da sam to izjavila i u javnosti, osim što mu to govorim svaki put kada sa njim sednem u auto. Oni koji su izvukli živu glavu nakon vožnje sa njim, sećaće se tog iskustva kao iznimno pogibeljnog. Jer, ćale je uvek jedini u saobraćaju i ćale uvek ima prednost. Ako ne, ono bar može pre onog drugog. Možda ne sa fićom, ali sa askonom sigurno.
Bio je i još jedan neuspeli pokušaj vožnje Dragojevog golfa keca u kraju, ali sam prebrzo skrenula u ulicu i malko ulubila šasiju na neki kamen na ćošku na kome sede babe. Komšije su videle sve sa terase i krstile se. I tad me isto bio blam.
Narednih trinaest godina sam uživala u svakodnevnim blagodetima GSPa. Kupiš markicu na početku meseca i bog da te vidi. Izgubiš dnevno par sati u saobraćaju, pa šta... Izračunala sam da je to 730 sati godišnje (ukoliko svakoga dana izgubiš minimum dva sata -sat do posla i sat nazad uključujući i da za vikend izađeš iz kuće x 365 dana u godini, da ne cepidlačimo). Prevedeno u dane, 730 časova je 30 dana, odnosno ceo jedan mesec za godinu dana.. Ejj... Metar dana u busu! Prođe mi život u GSP-u a da nisam ni zaposlena u njemu. Na kraju, mnoge stvari je ipak lakše podneti bez računanja.
Posle tih trinaest godina sam promenila zemlju, pa se momenat suočavanja sa sopstvenim strahovima nekako nemetnuo sam po sebi. A momenat se približavao kako su se gosti najavljivali. Moramo po sve njih na aerodrom, pa letovanje, u Algarve se ne ide bez kola, pa kupovina hrane za nedelju dana, pa za ne daj bože...Tako sam poslednje pare dala za Rovera 111 benzinca iz '98 i osiguranje. Sva sreća pa ima petoro vrata, užasno me smaraju kola u koja se seda tako što neko pre tebe mora da izađe... I šta ako se negde skršimo, kako da izađe onaj pozadi? Ta ženska koja ga je prodavala mi je tražila hiljadu evra, ali se srpski sindrom cenkanja isplatio, pa smo skinuli na devetsto, što se ispostavilo sasvim OK nakon par dana, jer bi me tih sto jura da sam ih poklonila bolelo kao da je hiljadu. Kola su bila u vlasništvu te studentkinje koja je drugi vlasnik, a prvi vlasnik je bila njena majka (???) koja je kupila auto iz fabrike. 'Ajde. Sve izgleda ok, a i da ne izgleda, kao da bih znala. Rui nas je provozao pošto sigurno neću da učim da vozim tuđa kola dok tvrdim pazar. Pošli, došli, kaže Rui: "deluje mi sve OK". Pa jeste, Rui zna da vozi, mora da može da prepozna kad auto ide i kad je pokvaren! Odakle mi u Portugalu majstor da ga vodim sa sobom kad kupujem kola?? I tako, ja šljus pare, ona šljus ključeve, kaže: "nemoj da brineš, mama i ja smo ga vozile samo do posla i nazad". My ass. Baš sam htela da budem ponosni vlasnik, al' džaba kad nisam rezident. Tako, prepisa ona kola na Ruijevo ime, ja platih iz šteka, makar da budem mirna ako ga slupam, da znam da niko neće da me kači o banderu. Ne znam kako smo se baš za taj auto zalepili. Valjda smo listali, listali, pa kada je dogorelo pred goste - pazarili. Nećemo mi nekog renoa peticu ili nešto slično za petsto jura iz '90.. Neee... Nego ćemo da se otvorimo za nešto mlađe do hiljadu evra da može da izdrži do mora i nazad. A sve što korespondira sa našim džepom u trenutku kupovine nije mlađe od deset godina. Što bi moja majka, riznica poslovica za pogrešne trenutke rekla: "Pruži se koliko si dugačak". Inače, majka mi je čestitala kupovinu SMSom sledeće sadržine: "Drago mi je zbog tebe, vidim da si srećna, nadam se da će sledeći auto biti mlađi."
Nije mnogo prešao za deset godina, vidi se da nije gažen, što nam se negde i obilo o glavu kada smo nakon tri dana krenuli na more. Samo je puklo, skazaljka za toplotu ode u crveno i aj ćao - nas četvoro u žutu traku da spajamo trougao i paradiramo u floroscentnim portihlama po auto putu na pola puta do Algarvea. Milina živa. Puklo crevo za vodu, a vode ionako više nismo imali na pišljivih četrdeset stepeni... Sva sreća da smo dva dana pre toga platili osiguranje sa asistencijom na putu, pa smo izbudalasali jedno pola sata dok pomoć nije došla. Poslali nam taksi za džabe i šleper, i pitali nas da li hoćemo nazad kući ili do prve centrale na opravku. I još je gospodin šlepadžija oprao šoferku na svom vozilu da možemo Romana i ja da se izdivljamo dok čekamo da nas taksi pokupi, a što se da videti iz priloženog.

Odosmo do centrale, zamenismo crevo za vodu, platili ruke, izljubili majstore i aj dalje. Nismo čak ni putarinu platili jer smo naplatnu rampu prošli šlepom koji je iskeširao, a šlepu će valjda da vrati osiguravajuće društvo (?). A ono staro crevo nam dali za uspomenu, svo popucalo, držalo deset godina "do posla i nazad" i čim smo izašli na put - ćao.

Došli u Algarve, ostavili stvari i čim pre do grada da kupimo hranu. Stadoše nam kola ispred neke pečenjare, ni tamo, ni vamo, jedva smo ga odgurali sa sredine ulice. Nema struje, ništa, sve mrtvo. Zvali sve kojih smo se setili, džaba sve u devet uveče po mrklom mraku. Niko ne zna gde su majstori. Petnaest minuta sam bauljala po kraju, sve sami turisti. U povratku do kola, zatekoh Romanu i Miloša kako vode konverzaciju sa nekom babom, oni na engleskom, baba na portugalskom, što je izgledalo u onoj pomrčini poprilično bizarno, obzirom da je trajalo i trajalo, i da je baba sve vreme držala glavu podignutu u vis jer sa svojih metar visne nije mogla da dosegne ovo dvoje, viših barem duplo od nje. Baba nam je ponudila da ostavimo gomile hrane kod nje u garaži, ali posle svega, na takvu žrtvu stvarno nismo bili spremni. Na kraju je došao muž gospođe Pilar od koje smo iznajmili kuću, probali na kleme, kad nije ni tako hteo da upali, čovek nas odvezao do kuće, a kola smo ostavili tu gde je i stao, sve skupa sa otvorenim prozorom jer i on radi na struju. Vratili smo se posle tri dana jer majstori ne rade vikendom.. Sva sreća da niko ništa nije pipao, osim što mi je "suncobran" iznad vozačevog mesta bio iščupan. Kasnije mi je Rui priznao da ga je on odvalio u mraku slučajno dok smo se drndali sa kolima tri dana ranije. Lokalni električar je dijagnosticirao: "Morate da zamenite celu kutiju sa osiguračima, to je sigurno negde oko 300-400 evra, a ja ću da vam spojim direktno i ima da ide"... I bi tako..Mi pedeset jura za ruke i dva santimetra bakarne žice, on nama auto koji pali, i teraj. Ostatak letovanja je prošao bez skandala, uz sveprisutni tinjajući strah da će se nešto slično ponoviti.
Posle toga smo punili amortizere kod nekog majstora ovde u gradu i promenili gumice na kočnicama, a onda je počeo da pušta vodu iz rezervoara, kap po kap...Sada svaki put kad se vozimo moramo da proveravamo i dolivamo dok ne zamenimo. U međuvremenu je nešto počelo da lupa ispod nogu iza vozača, al nam se majstor kune da nije ništa bitno i da se komad rezervoara za benzin iznutra odvalio pa se ponekad čuje da lupa kad je teren truckav. Sva sreća da je Lisabon sav pod kaldrmom pa ne trucka samo kad stojite u mestu. A taj isti majstor mi reče da je Rover zatvorio svoja predstavništva u Portugalu. Samo ne znam šta će sve te gomiletine ljudi koji ga voze. Verovatno kod tog mog pouzdanog majstora ili nekog njemu sličnom.
I to ti je to. Polovan auto, mačka u džaku. A i ako mre za godinu dana neće mnogo da boli, nisam uložila devet hiljada evra nego devetsto. Sva sreća da su ovde ljudi ipak strpljiviji za volanom, pa se već izvesno vreme suočavam sa osnovnim vozačkim brigama: rastom cena benzina, neimanjem servo volana i klime, lošim amortizerima, sumanutim pešacima u mraku...I ne ide mi tako loše. Malo me bole ruke od motanja volana. I niko me ne psuje što sam žensko. Žene voze gradske autobuse a pešak se poštuje kao da je samo otelotvorenje boga sišlo na zebru da pređe ulicu. Sva sreća da sam se konačno usudila da sednem da vozim i da imam nekog ko me je svemu tome naučio...Sva sreća.

Vodič za žrtve administracije

Ukoliko ste odlučili da se venčate sa osobom sa nekog drugog podneblja, i da samu ceremoniju venčanja obavite u toj drugoj zemlji, jedan od dokumenata koji će vam biti neophodan, jeste dokument kojim se potvrđuje da niste udati/oženjeni, i koji se vadi u opštini na kojoj ste prijavljeni da boravite. U opštini toj-i-toj to izgleda ovako:
dođete ispred stola br. XY iznad koga piše MATIČAR i sačekate tu-i-tu gospođu da se vrati. Kada je konačno potraži koleginica, ta-i-ta gospođa vam pruži A4 papir i kaže dok gleda kroz vas negde u visini vašeg levog uva:
-Popunite ovo, kada pribavite sva potrebna dokumenta koja su Vam dole napisana (prijava boravka u Ljermontovoj, izvod iz matične knjige rodjenih, drzavljanstvo, itd), platićete taksu i vratićete se kod mene da OTVORIMO SLUČAJ. Kada prođe izvesni period, dobićete Vašu potvrdu.
Onda ćete vi doskočiti, jer vam se upravo drugarica udala u Španiji i vadila iste papire u Beogradu (za jedan dan u onoj-i-onoj opštini), pitati opet tu-i-tu gospođu:
-zašto Vam je potrebna moja prijava boravka iz Ljermontove kada sam prijavljena kod Vas u opštini?
a onda će vam pomenuta gospođa ponoviti identičnim rečima složenim u identične rečenice, bez i jedne greške, ceo tekst koji vam je prethodno izdeklemovala, takođe gledajući nešto kod vašeg levog uva. Pogledati video zapis.

http://youtu.be/Sq0BRiNTXH0

Tada ćete otići u onu-i-onu opštinu gde je vaša prijateljica vadila dokumenta i gde ste se igrom slučaja rodili, i izvaditi potvrdu u roku od 15 minuta nakon plaćene takse, bez OTVARANJA SLUČAJA i potvrde boravka iz Ljermontove. Bitno je da prilikom primopredaje dokumenata nadležnoj službi dođete lično, i time potvrdite Vaš identitet i namere:

- Dobar dan, potrebna mi je potvrda o slobodnom bračnom statusu, izvolite dokumenta i potvrdu o plaćenoj taksi.
- A šta, ovo je za VAS? Mislim, VI se udajete?
-Ja. Zašto?
-Ma ne, onako, ne delujete mi....Sačekajte ispred vrata, pozvaćemo Vas.

Nakon par minuta ćete dobiti svoju potvrdu i otići ćete srećni jer ste tog dana ipak nešto uradili.

***

Bitno je napomenuti da pre emigracije, svaki savestan građanin treba da pripremi i po mogućstvu prevede SVA MOGUĆA dokumenta koja mogu da mu zatrebaju - naravno kod sudskog prevodioca, pa ako vam još predlože (zbog mogućih sličnosti sa postojećim, u ovom vodiču nećemo navoditi imena i institucije) da se neka od tih dokumenata verifikuju u sudu, onda treba otići i u sud gde vam udare apostil u zamenu za par hiljada dinara svaki, a onda opet odete kod sudskog prevodioca gde prevedete i taj apostil. Kada ste sve preveli, odlazite u ambasadu gde ćete platiti pečat kojim ambasada potvrđuje validnost prevoda, odnosto validnost pečata sudskog tumača. Veoma je bitno da pazite na raspored radnji kako ne biste uštedeli ni na čemu. Nećete uštedeti ni na vremenu tokom posete sudu, jer svaku taksu koju budete plaćali morate da platite u sudskoj pošti i nikako drugačije, ispred koje uobičajeno čeka trinaest hiljada "stranki". Ukoliko budete imali sreće, čekanje će vam prekratiti neki od službenika sa informacija koji će vam se obratiti sa:
-Šta je, ovde nema dovoljno mesta da se udaš, pa moraš u inostranstvo?!
a onda će dodati
-ah-ah-ahhhh,
smejući se unazad, dok ćete vi ostati da buljite kako biste još jednom dobro utvrdili neke od razloga zbog kojih odlazite.

Nakon venčanja u inostranstvu, dobićete od njihovih vlasti potvrdu da ste venčani, napisanu na zvaničnom jeziku zemlje u kojoj se venčavate, te ćete tražiti da Vam izdaju istu i na međunarodnom formularu, za šta ćete naravno platiti izvesnu sumu.

Sledeći korak jeste da nakon ozvaničenja veze, ozvaničite i vaš boravak u datoj zemlji, odnosno tražite boravišnu kartu kako biste mogli da živite i radite, a za koju vam je neophodan AKTUELNI pasoš - odnosno pasoš sa vašim novim prezimenom/prezimenima. 1) pogledati objašnjenje u dnu teksta

Ukoliko ste se zapitali zašto bi iko dodavao na postojeće prezime još pet, odgovor je da su prethodna iskustva pokazala da se situacija dodatno komplikuje ukoliko odlučite da dodate SAMO JEDNO, najčešće porodično prezime supruga, zarad besmislenih razloga poput odbijanja preuzimanja devojačkog prezimena muževljeve majke. Nešto više o ovome će biti reči kasnije.

***

Novi pasoš možete dobiti u zemlji čiji ste državljanin, ili u konzulatu iste u zemlji u kojoj boravite, ukoliko postoji. Ukoliko u vašoj matičnoj zemlji ne izdaju nove modele pasoša, konzulat takođe neće biti u mogućnosti da vam ga izda. Naravno, uvek možete izvaditi stari model, sa naznakom ambasade da je to pametnije učiniti u matičnoj zemlji jer je period izdavanja drastično kraći i jeftiniji, bez obzira što će period važenja nakon izdavanja biti neznatan, gotovo sigurno, jako kratak. Takođe, vađenje novog-starog pasoša u konzulatu košta tričavih 180 eur, dok "kod kuće" košta dosta manje. Kada se uradi prosta računica, dobije se sledeća nejednačina:

35 eur za prijavu sklapanja braka u inostranstvu + avionska karta + izdavanje novog izvoda iz matične knjige rođenih sa novim prezimenom + izdavanje novog državljanstva sa novim prezimenom + par hiljada dinara za izradu novog starog pasoša i za novu staru LK sa novim prezimenom (LK je neophodna da bi se promenio pasoš, uzima se stari model jer izdavanje novog modela traje par meseci) + vreme za izdavanje pasoša preko veze koju ćete naknadno naći (za analizu uzimamo maximalne vrednosti, odnosno čekanje u mesecu julu ili avgustu kad cela Srbija ide u Pefkohori, Neipori, Asprovaltu i Kušadasi)< (slovima "je manje od")
35 eur za prijavu sklapanja braka u inostranstvu + 180 eur za izdavanje novog-starog pasoša pod uslovom da već imate novi izvod iz matične knjige rođenih sa novim prezimenom (koji se dobije kada prethodno pomenuta prijava stigne u vašu matičnu zemlju i kada se obradi) + mnoooogo meseci čekanja da se stari pasoš izda i pošalje u zemlju u kojoj planirate da živite

Za rešavanje ove nejednačine je neophodno da uzmemo vreme kao bitan činilac, jer vam turistička viza sa kojom ste doputovali u novu zemlju boravka ističe i u vašem interesu je da što pre dođete do boravišne karte koja se inače sama po sebi čeka poprilično dugo, odnosno, što pre morate doći do novog pasoša, pa makar bio i stari. S time u vezi, predlažemo da sinhrono rešavate nekoliko administrativnih pitanja, kako bi sva dokumenta koja su lančano povezana u jednu administrativnu celinu bila spremna u pravo vreme. Tako ćete olakšati svaki sledeći potez i preduhitriti F1P sindrom, u narodu poznatiji kao sindrom "Fali jedan papir", nimalo naivan, nakon koga sledi najčešće kratkotrajan ali bolan oporavak.
Savet našeg vodiča: što pre se upišite u knjigu venčanih u matičnoj zemlji. Ukoliko ste u mogućnosti, učinite to odmah nakon venčanja. U slučaju da niste u matičnoj zemlji, platićete konzulatu da to učini umesto vas, što će donekle osigurati da potvrda (ona koju ste izvadili na međunarodnom obrascu), krene do one-i-one opštine na kojoj ste se rodili i gde ste došli do potvrde o slobodnom bračnom statusu bez otvaranja slučaja.
Od tog momenta, put koji će data potvrda preći postaje veoma neprecizan i nejasan, i zavisi uglavnom od broja prezimena koja ste preuzeli, čime se vraćamo na temu koju smo započeli nešto iznad u našem vodiču. Dakle, ukoliko niste želeli svekrvino devojačko prezime i svom ste dodali samo neko od muževljevih, nalazite se u poprilično bezizlaznoj situaciji. Rodbina koju ćete angažovati da proveri gde se nalazi vaša potvrda o venčanju, kao i dokle je stigao proces upisa u matičnu knjigu venčanih (u zemlji čiji ste državljanin), izvestiće vas nakon višenedeljne potrage da je ona-i-ona opština na kojoj ste rođeni prosledila vaša dokumenta toj-i-toj opštini na kojoj ste prijavljeni da živite, što će reći da se sve vrti oko gospođe koja vodi monolog u visini ušiju, a ako ne oko nje, onda oko njene šefice. Šefica ne radi na šalteru, ali ima kancelariju u neposrednoj blizini. Imajte na umu da se u neposrednoj blizini nalazi i obezbeđenje opštine. Šefica će vas preko rodbine izvestiti o nekompatibilnosti zakona zemlje u kojoj ste se venčali sa zakonima zemlje u kojoj ste rođeni, odnosno o nemogućnosti upisa u knjigu venčanih, jer prema zakonu zemlje u kojoj ste rođeni, nemate pravo da nakon venčanja svom prezimenu dodate jedno od muževljevih, već samo SVA. Kako bismo olakšali analizu administativnog lanca, napravićemo sledeću uprošćenu šemu:

nekompatibilnost zakona dveju zemalja -> nemogućnost upisa u knjigu venčanih -> nemogućnost upisa novog prezimena u matičnu knjigu rođenih i izmene državljanstva -> nemogućnost vađenja nove stare LK -> nemogućnost vađenja novog starog pasoša -> nemogućnost apliciranja za boravišnu kartu u zemlji u kojoj planirate da živite -> nemogućnost nemogućnosti nemogućeg
Pogledati video zapis.

http://youtu.be/Sq0BRiNTXH0

Usled svakodnevne presije rodbine na šeficu u vezi vašeg slučaja koji je gotovo sigurno OTVOREN i nad kojim se gotovo sigurno jedu kifle i pije kafa, šefica će pokušati da skine odgovornost sa sebe zahtevajući dodatna dokumenta. Dodatna dokumenta mogu biti raznih kategorija, namena, samim tim i sadržaja, pa ćemo spomenuti samo ona koja najčešće traže. Prvi dokument je čuvena prijava boravka iz Ljermontove, drugi je prevod zakona zemlje u kojoj ste se venčali kojim se potvrđuje vaše pravo da svom prezimenu dodate samo jedno, a ne sva prezimena vašeg suprižnika. Naravno, kako je šefica zaokupljena različitim poslovima u opštini, pomenuta dodatna dokumenta će tražiti od vaše rodbine, odnosno od vas, pretpostavljajući da ne znate da je to njen posao. Opet ćete doskočiti opštinskim službenicima i objasniti im da je njihov posao da vas upišu u knjigu venčanih, a da je put do toga već deo njihovog izbora, te se u isti nećete mešati. Informisanje osoblja opštine o rešavanju ovakvih slučajeva može potrajati, sve dok ne shvate da mogu da pošalju zahtev ministarstvu inostranih poslova, (odseku za međunarodno-pravne poslove /prevodilačkoj službi), i na taj način se uvere da niste samoinicijativno u nekoj drugoj zemlji na venčanju dodali sebi muževljeva prezimena u broju u kome ste vi to hteli, već da je sve bilo po zakonu. Pitaćete se čemu sve to kad imate zvaničnu potvrdu te zemlje da ste se venčali po zakonu, kako na internacionalnom obrascu, tako i na nacionalnom, ali će vam naš vodič na žalost uskratiti odgovor na ovo pitanje.

***

Kada se nađete u administrativnom ćorsokaku poput ovog, jedina mogućnost koja vam ostaje je da nađete "vezu" koja će rešiti situaciju i uklopiti dva zakona. Ukoliko nemate sreće, kao što je nisu imali neki od naših ispitanika na osnovu čijih iskustava je ovaj vodič pravljen, sve potencijalne veze će biti zauzete predstojećim izborima. Zato vam preporučujemo da prilikom planiranja datuma venčanja obratite pažnju na najavljene izbore, ili na bilo kakva politička previranja koja mogu dovesti do nesigurnih političnih situacija ili prekovremenog angažovanja zaposlenih u opštini. Tokom izbora nećete gubiti vreme, i raspitaćete se koje su to osobe koje vam mogu biti od pomoći, kako biste nakon izbora bili spremni da povučete sve veze odjednom. Kada to učinite, a što je već dobar deo puta ka realizaciji vašeg cilja, nemojte zanemarivati nikoga i budite dosledni do kraja.

***

Navedene radnje, poželjno je koordinirati iz inostranstva, pre dolaska u matičnu zemlju, kako biste kada dođete bili upisani u knjigu venčanih. Nakon toga se možete baviti ostalim karikama našeg administrativnog lanca. Ne dozvolite da vas obeshrabri činjenica da ćete iste vaditi za godinu do dve dana. Što više "veza", veća je mogućnost da će neka od njih za vas da učini nešto korisno. Ukoliko poznajete ljude koji poznaju ljude, biće vam najavljeno kada možete da dođete u opštinu po vaš izvod iz knjige venčanih. Tada je pravi momenat da kupite karte koje ste ranije rezervisali, doputujete i nonšalantno odete do te-i-te opštine. Zamolićete obezbeđenje da vas uputi i pokaže kancelariju šefice, samouvereno ćete pokucati, ući i predstavite se jednom kada vas neka od tri gospođe upita za ime. Vrlo je verovatno da je ta koja će vam se prva obratiti šeficina pomoćnica, pa će vas nakon legitimacije najaviti šefici čiji je sto tik uz njen, usled nedostatka opštinskog prostora:
- Šefice, došla je ONA gospođa.
Iako se niste predstavili kao ONA, već punim imenom, i pomoćnica i šefica će znati da ste to vi. Obe će zakolutati očima, ali to nećete videti jer će vas treća, koja radi za kompjuterom, zamajavati pričama o toneru i kopijama vašeg izvoda. Predlažemo vam da pre nego napustite ustanovu nekoliko puta proverite sve odštampane podatke, jer transkripcija stranih imena i gradova sa originala na npr. popularnu ćirilicu, zna da bude veoma često nekompatibilna, pogotovu u slučajevima kada imena u sebi sadrže X, Y ili neko od onih slova sa talasima, tačkama itd. Takođe, ime grada u kojem ste se venčali vrlo često neće biti prepoznato od strane opštinskog osoblja, pa tako neće biti ni zamenjeno našim nazivom, ali će u svakom slučaju biti ćirilično (npr. Лисбоа, Португал). Zaslugu za očuvanje lokalnog pisma ima nova tehnologija uvedena u naše opštine, bazirana na softveru koji automatski prepoznaje latinično slovo i prebacuje ga u ćirilično. Ukoliko adekvatnih slova nema, slovo će ostati isto kao i u originalu, dok će udvojena slova tretirati kao jedno, jer takvih situacija (osim u par izuzetaka, u našem jeziku nema). Što se imena gradova i zemalja tiče, softver je u mogućnosti da ih prepozna i prevede na naš jezik, nakon što ih administrator jednom unese u bazu podataka.

***

Jednom kada u rukama budete imali vaš izvod iz matične knjige venčanih na srpskom, ne čekajte da opština koja vas je upisala prosledi kopiju opštini na kojoj ste rođeni. Time bi u drugoj opštini prepravili vaš izvod iz matične knjige rođenih i državljanstvo, ali napominjemo da se upisi rade selektivno prema godinama rođenja, pa je verovatno da gospođa koja to radi ručno u registru, u tom momentu obrađuje osobe rođene oko 8 godina pre vas. Zato ćete sami otići do one-i-one opštine i zamoliti gospođu u registru da vas prepravi u pauzama selektivnog prepravljanja ljudi. Druga gospođa za stolom pored će vas naivno upitati:
-Kako je moguće da ste od muža uzeli samo jedno prezime kad on ima dva? Da li ste davali izjavu?
Nakon te rečenice, konačno imate priliku da sav gnev koji se skupljao mesecima uputite dotičnoj dami, ali vam predlažemo da se zaustavite dok ste još uvek u mogućnosti da ga kontrolišete. Umesto svega, možete npr. prokomentarisati mimikom i sa par rečenica:
-Nisam davala nikakvu izjavu, imate izvod iz druge opštine, upišite to što stoji ispred vas.

Izgledajte kao da se sva konverzacija završava upravo nakon što ste to izgovorili. Nemojte se upuštati u dalje razgovore, jer je poznato da opštinska osoblja imaju jako mnogo posla, pa im svako oduzimanje dragocenog vremena čini samo nažao. Kada dama spusti glavu i nastavi sa poslom, možete biti sigurni da ja vaš mali igrokaz urodio plodom.
Siđite na šalter, popunite obrazac, platite takse i podignite vaš novi izvod iz matične knjige rođenih. Na drugom šaletru ćete podići državljanstvo. Još jednom predlažemo da proverite podatke na dokumentima, jer su sve opštine opskrbljene novom tehnologijom za konverziju latinice u ćirilicu, ali još uvek nemaju dovoljno administratora za popunjavanje baze.

***

Sada ste spremni za podnošenje zahteva za vađenje nove stare LK, i nakon nje, novog-starog pasoša. Za prvi dokument će vam trebati više sati čekanja u redu u nadležnoj miliciji, ali kako ćete LK dobiti u roku od jednog dana, nema potrebe da angažujete vezu. Vezu čuvajte za prave prilike, kakva će biti dan nakon kada takođe nakon par sati čekanja podnesete molbu za novi stari pasoš. Ukoliko vam je veza zaista dobra, pasoš će biti završen jako brzo, u roku od par dana.

***

Sa novim pasošem ćete otići u ambasadu zemlje u kojoj ste se venčali, i tražiti novu turističku multi vizu na tri meseca, čime ćete biti osigurani da možete da nešto kasnije izađete iz domovine i vratite se u zemlju u kojoj planirate da živite. Ovog puta će dobijanje vize biti znatno olakšano s obzirom na to da ste venčani za njihovog državljanina.

***

Ukoliko ste vozač, možete iskoristiti priliku dok ste u zemlji i zameniti staru vozačku dozvolu za novu. Ovaj čin je preporučljiv jer vas između ostalog zakon na to obavezuje, a i nova vozačka dozvola će vam biti potrebna da biste je nekada u budućnosti zamenili za dozvolu zemlje u kojoj ćete živeti. Za ovaj proces će vam trebati mnogo više vremena nego za vađenje pasoša i ostalih dokumenata, pa vam je neophodna veza u bilo kojoj miliciji na području grada. Ako među vašim poznanicima nema milicionara ili administrativnih radnika u miliciji, može vam se desiti da za podnošenje dokumenta čekate u redu od više sati ispred zgrade milicije, jer milicija ne voli da je u njihovoj zgradi gužva, a i sami će vam preporučiti da ostanete napolju zbog kvaliteta vazduha. Planirajte da izdavanje dozvole čekate minimum deset dana jer je morate podići lično, ili pak možete naknadno nekom dati ovlašćenje da to uradi za vas, tako što ćete zajedno sa tom osobom otići u neku od opština i potpisati ovlašćenje nakon što platite taksu.

***

Trebalo bi da do sada imate sva potrebna dokumenta, osim eventualno prevoda vaše nove vozačke dozvole od strane sudskog tumača i pečata ambasade da je prevod validan. Za više informacija o ovome, možete pogledati početak našeg vodiča, gde u drugom poglavlju imate kratak opis celog postupka.

***

Nadamo se da smo vam našim izdanjem vodiča pomogli da dođete do nekih odgovora. Ukoliko imate dodatnih pitanja, naša redakcija će vam rado odgovoriti. Sva pitanja i sugestije možete slati na vodiczazrtveadministracije@gmail.com

1) žene u Portugalu ne skidaju svoje devojčko prezime, već na isto dodaju jedno do pet muževeljevih prezimena koja se najčešće sastoje od devojačkih prezimena majke i prezimena oca.

Praznici

Predstojeće praznike familija Mendes je propratila sa dužnim respektom i ažurnošću.
25. aprila, kada je cela zemlja, osim poklonika Salazara, slavila pad diktature, izašli smo na Aveniju slobode da pazarimo koji karanfil i pozdravimo kolonu koja je defilovala kroz grad. Na čelu iste je išao tenk na kome je pisalo "25 de Abril- Fascismo Nunca Mais" sve skupa sa naopačke napisanim slovom N, na šta niko nije previše obraćao pažnju - bio je neradan dan, ceo grad je bio tu, svi postojeći sindikati i udruženja su jedni za drugima nosili svoje parole i apelovali na veće plate, manje takse, više posla, manje siromaštva, više ljubavi, manje rasizma, i više svega što se odnosilo na: imigrante, homoseksualce i invalide. I sama među pomenutima, brže bolje sam ugrejala dlanove uz dobošare koji su paradirali i podsećali prisutne na četrdeset godina diktature. Starija gospođa koja je stajala uz mene, držala je buket karanfila iz kog je vadila jedan po jedan cvet i bacala ga na kolonu, vidno uznemirena slikama iz prošlosti koje su joj gotovo sigurno prolazile ispred očiju. Tog dana, ona je obukla ono najbolje što je imala u ormaru, doterala frizuru, stavila kreon i izašla.

Nešto dalje, ispred ruševina nekadašnjeg manastira Carmo, orkestar nacionalne garde je svirao Fantoma iz opere okupljajući prolaznike i turiste, i sve je uopšte tog dana imalo prizvuk nečega kolektivnog, kao sećanje na nešto što smo davno imali i mi, a čega nisam mogla da se sećam jer sam bila isuviše mala.

Ubrzo nakon Revolucije karanfila, došao je 1. maj koji je takođe prošao u kolektivnom zanosu: ujedinjeni emigranti istočnog bloka su ceo bogovetni dan roštiljali po lisabonskim parkovima. U međuvremenu, ja sam objasnila ostatku ovdašnje familije kako se slavi u našem delu Evrope, što je prihvaćeno sa velikim oduševljenjem. Njegovi su poneli pola tone mesa koje smo pekli na javnom roštilju u pauzama između svinjskih repića i ribljih glava koje su Moldavci krkali kao posebni specijalitet. Rui me je molio da dan ranije spremim ćevape, što je za krajnji rezultat imalo NEŠTO od svinjetine koju smo kupili ne znajući od čega se ćevapi u stvari prave, i koje smo oblikovali kroz grlić isečene plastične flaše kako bi izgledalo što uverljivije. Srećom, njegovi se nisu bunili, jer ćevape nikada nisu ni jeli, te su im valjušci od mlevenog mesa bili skroz ok. Moram da priznam da je familija Mendes jedina koju znam a koja jede više od mojih, što mi je skinulo kamen sa srca nakon svih godina tokom kojih nas je bilo sramota svaki put kada bismo išli negde u goste. Poneli smo i ogromnu prostirku da zalegnemo ispod borova u parku, koju su njegovi iskoristili dok smo mi šetali pokušavajući da sabijemo posledice slavlja. Po kafu smo otišli na obližnju pumpu gde nas je na polici čekalo poslednje izdanje nekog njihovog časopisa poput CKM-a, čijih je pet strana uključujući i naslovnu bilo, verovali ili ne, zaposednuto fotografijama Jelene Karleuše i nešto teksta između, što je verovatno trebalo da bude intervju?!??

Eto kako je 1. maj van kuće proslavljen skoro kao kod kuće: uz prasetinu i nešto nezaobilaznih narodnjaka od "onih do nas".

Formalnosti

U međuvremenu je prošlo i venčanje. Hteli smo jedan datum, ali su nas molili u "registru" da pomerimo zbog praznika - pada diktature, dana kada je "Salazar pao sa stolice na glavu i umro"! Tako smo se zapljunuli za nedelju dana ranije, kako bi službenici mogli da spoje vikend sa praznikom koji pada na radni dan. Nekih spektakularnih planova za venčanje nije ni bilo, pa se time u suštini ništa nije promenilo: i dalje smo morali da iskeširamo dvesta jura da bi nas venčali u sali u registru, i dalje se niko nije najavljivao da će da potegne 3500 km (u jednom smeru) u sred aprila da bi bio na našem venčanju, i dalje su najavljivali lepo vreme. Tetka iz Slovenije je htela da pomerimo venčanje za kasnije da uhvati opet neki praznik tamo i dođe, ali posle svih ludila sa administracijom i jedva ugrabljenog datuma u registru, uz isticanje turističe vize koje se galopirajući približavlo, ostalo je da tetka dođe drugi put.

I tako je accuweather rekao nedelju dana pred svadbu da će vreme da se pogorša, što bi recimo značilo da će posle onih 20 C verovatno kiša. Morala sam da investiram u još jedne cipele od deset eura u H&M-u, i čarape koje su uz potpuno iznenađenje izgledale ok iako su bile bele. Suknja je bila Lanidorova (iz outleta naravno, pošto su u radnjama cene bile besmislene), a košulja sa kratkim rukavima i ešarpa su bile opet iz H&M-a. Mantil stari-Zara. Morala sam i neku torbu da uzmem, ona od Lidije i Snežane mi se nešto bojom nije uklapala iako je bila sto puta lepša. Majka me je iz Beograda molila da izgledam pristojno, i to mi je ponovila nekoliko puta.

Plan je bio - venčanje oko podneva i ručak sa "prisutnima".

Obili smo pola Lisabona pre venčanja i pokucali na pola restorana i kafana iz kojih su nas začuđeno gledali konobari i govorili: "O, pa draga gospođo, naravno da ne radimo u nedelju, pa nedeljom se i Bog odmara". Jasno, što bi iko bio gladan u nedelju, a pogotovu pola miliona turista koji se sumanuti vrzmaju na sve strane po gradu. Na kraju smo se setili restorana Casa do Alentejo koji je bio potpuni pogodak, imao razumno radno vreme i nije bilo neophodno praviti unapred rezervaciju za osmoro ljudi.

Dobra strana administracije ovde jeste što NIŠTA nije obavezno da bi se venčao, osim činjenice da hoćeš da se venčaš i da već nisi ( i neke gomilice papira koje štreberski pripremiš još pre emigracije). Kumove nemamo -takođe nisu potrebni, burme smo kupili još u Zemunu u nekoj zlatari koju mi je Dragana kao iskusni kupac preporučila, mada ni to nije potrebno, ali nema veze. Rui ju je tako natako da sada može da se skine samo mačetom. Sa mladine strane je bila samo mlada. Malo mi je bilo tužno, mislila sam na moje koji nisu mogli da dođu zarad svojih pasoša, viza i ćerke koja se udala pre nego su se sabrali. Renatova bivša riba Patricia je imala sjajnu ideju da moji gledaju venčanje u real time-u preko neta dok me ona snima kamerom sa svog lap-topa!?$&! Jesus. Od Ruijevih su bili roditelji, oba brata, neostvarena kamermanka i jedan drug. Što se mene tiče, mislim da sam donekle odgovorila na molbe moje majke da budem pristojna: obučena u manje-više belo, na nivou zadatka jedne mlade. Naravno, posle nekoliko dana kada su i slike stigle do mojih, debelo sam prekorena zbog nedostatka bidermajera. Ionako nije bilo nikog da ga hvata. Ruijeva mama je već bila udata, Patricija nije planirala da se skoro upusti u isto, što se ispostavilo kao tačno nakon par meseci kada su ona i Renato raskinuli.

Na dan venčanja je padao GRAD. Toliko! Neposredno pre nas je bilo neko ogromno venčanje u sali pored, te su se debele i pomalo maljave gospođe u najneverovatnijim toaletama koje sam uživo videla IKADA toliko raskokodakale, da mladu damu iz registra nisam ali ništa živo čula dok je čitala to što ima da bi nas venčala. Nije mi dala da zatvorim vrata sa obrazloženjem da je venčanje javna stvar i da vrata moraju da ostanu otvrorena. Sve skupa je trajalo oko 4-5 minuta, nije čak bilo ni potpisivanja, da mi sutradan nisu izdali potvrdu da sam udata, sama sa sobom bih veoma dovela u pitanje relanost mog novog bračnog statusa. Na izlazu su me Aurora i Patricija gađale pirinčem, srećom nekuvanim. Ručak je bio na mestu, restoran fenomenalan, atmosfera ok. Nedostajali su mi moji, nekako je sve to prošlo kao i svaka formalnost u životu... Kući nas je čekala torta i tetka Beatriž, a onda je sve izmaklo kontroli, bar što se tiče tetke, a što se nekako i uklapalo uz muziku iz filmova Almodovara koji se tog popodneva vrteo u Vivendi Mendes.

Vivenda Mendes II deo - mart 2008

Koliki je stan? Tjah...Kako da objasnim, vidiš, Rui je MISLIO da stan ima 100 m2, ali u stvari ima negde oko 70-80 m2 maksimalno. Ne mogu baš tačno da procenim. Kaže da je stan imao 100 m2 kad je bio mali, što verovatno jeste tačno, jer kad si mali, sve izgleda veće, a on ga od tada nije obilazio. Tako je i meni izgledao dubrovački akvarijum. Jedino je kornjača sa Glapagosa stvarno bila VELIKA kad sam je ponovo videla posle dvadeset i pet godina. Od tih 70 m2, imamo sobu od 30 m2 koja je magacin za starudije njegovih roditelja koje ljudi nemaju gde da drže osim u toj kući, tako da imamo "podrum" od 30 m2 umesto dnevne sobe. Ostatak mi liči na tunelčić sa par prostorija u kojima ćemo u momentima kad ih ne budemo sređivali, imati zanimaciju-deratizaciju, jer "bebe" bubašvabe jure naokolo čim upališ svetlo. Pretpostavljam da bih one odrasle verovatno mogla da osedlam i jašem. Nadam se da ih neću videti jer su mi odistinski gadne. Biće valjda sve to ok jednom kad otkrijemo pravi sprej... Spičkali smo već ihaj para na frižider, šporet, krevet, dvd, ima još milion stvari koje fale, ali barem nećemo plaćati stanarinu. Lisabon je jako lep, samo što mi živimo u jednom grdnom predgrađu.. Recimo da vizuelno i atmosferom ne podseća previše na ono što možeš da vidiš u centru grada... Neki siroti svet sedi svuda okolo, juče sam videla neke kako pale vatru da se ogreju a jutros su me probudila zvonca ovaca koje su mi prolazile pored prozora! Terao ih je čiča kroz našu ulicu, moram da priznam da sam se ozbiljno zabrinula oko odluke koju sam donela da se iselim iz Beograda i dođem ovde. Imamo taj trg ispod kuće odakle kreću autobusi, tu je obdanište, škola i crkva, jedna trafika i par piljarnica. Na trgu postoji uzdignuti deo za orkestar koji svira o praznicima, klupe i stolovi za kojima sede babe koje pomeraju usta dok čitaju crkvene knjižice, i matorci koji igraju karte i domine, tik uz one što dvadeset i četiri časa prodaju hašiš pored poslastičarnice, kao i uz one druge što istrčavaju polugoli iz limene kafane na čijem ulazu se nalazi ogromno raspeće. To je kraj gde žive siromašni, što nam i nije tako strano.

Razmišljam šta sam sve ostavila kući što nisam mogla da upakujem u onih avionskih 20 kg.
Letela sam iz Zagreba pošto se Beograd naravno ne nalazi na mapi pola avio kompanija, a one koje su pravile konekciju su: ili bankrotirale, ili digle cene toliko da let do Lisabona košta više nego do Njujorka.

Tako su mi na zagrebačkom aerodromu tražili da za svako kilo preko platim 15,12 eur, što bi na kraju izašlo kao cena avionske karte koju sam kupila.. E, vala da ne platim! Dok su se ljudi pristojno čekirali ja sam otvorila torbetinu i vadila, vadila, vadila sve ono što sam molila roditelje da mi ne utrpavaju, a oni se pravili gluvi. Da ne pričam da se na aerodromu našla i moja baba koja je došla iz Slovenije da me isprati i ćušne neku kintu uz ešarpu i orhideju koju mi je donela na poklon, a za koju me je u sred tog ludila mučila da upakujem tako i tako u moj planinarski ranac.

Kada sam uspela da umanjim kilažu na check-in-u za nekolicinu kg, a gospođica na šalteru mi progledala kroz prste za ostatak, pohitali smo do pasoške kontrole, što je već značilo - pozdravljanje. Ja sam po običaju počela da cmizdrim, baba se zacrvenela, a ćaletu se zakrvavile oči koje su mu zbog naočara izgledale tri puta veće. Svako je otišao na svoju stranu. Ćale je izašao sa aerodroma sa onom gigantskom plavom Ikea torbom koja mu se našla u kolima, punom kojekakvih stvari koje sam izbacivala iz prtljaga dok je pola aerodroma buljilo u nas: rakija, začin C, porto za specijalne prilike koji sam dobila od svog budućeg muža kada smo se prvi put upoznali, kikers cipele koje sam kupila na popustu a posle me žuljale...i svega onoga što je ostalo za drugi put.

Vivenda Mendes - mart 2008

Nema svrhe da objašnjavam u kakavom sam se Bronksu obrela, kao i da u kraju imam tri radnje u koje ne bih kročila u životu da ne moram... Ekipa je uglavno "hašiš, hašis, kok"- sve i svuda.. Do centra: peške+bus+metro - čitav triatlon. Stan polako sređujemo, još uvek nemam stolicu i sto za kompjuter, pa moram da stojim dok mi kompjuter stoji na nekoj kutiji od home cinema koji još uvek nisam otpakovala da proverim da li radi...prođe mi garancija...
Evo ukratko o stanarima naše male hacijende u ulici São João, u vivendi Mendes. Dakle, kako živimo u porodičnoj kući sa nekoliko stanova koje je izgradio Ruijev deda, svako dedino dete je dobilo po jedan stan u istoj... Tako su moje komšije:
-tetka Beatriž koja je prostodušna i najsimpatičnija od svih. Beatriž živi u smrdljivom podrumu sa mikro kučetom vezanim za neki lanac. Iz njenog dvorista smrdi neka vlaga izmešana sa smradom tog tužnog kučeta, te taj prozor što gleda na njeno dvorište ne otvaramo. Ima i jednu mačku i goluba kog čuva u kavezu za papagaje. Ona inače živi sa sinom koji je razveden, i koji je verovatno samo uz pomoć boga izbegao smrt kada je bio na korak da mre od ciroze jetre.. Kada mu je doktor rekao da mu je ostalo nešto malo života, toliko se uplašio da se trgnuo i nikad više nije popio ni kap.
-druga tetka je tetka Elvira koja se u mladosti razočarala u ljubav i sada celu svoju ogromnu penziju troši na svojih četrdeset mačaka koje je iz drugog stana u centru morala da premesti u ovaj ovde kada su komšije počele da se učestalo žale na smrad...
-treći je nekakav stric Izidro i njegova zla žena Sidalija koje svi mrze jer ova više voli da se svađa nego 'leba da jede. Oni žive iznad nas i ujutru vuku stolice po pločicama iznad naše spavaće sobe.. Pu, Pu, da crknu...
- poslednja je tetka Emilija koja se sa nešto manje od sedamdeset punih godina razvela od teče Emilija kada je prešla iz katolicizma u mormone. Kaže da su joj se tada otvorili novi vidici, te je shvatila da je prethodnih pedeset godina bila udata za neemancipovanog taksistu kojem je brže bolje dala šut kartu i otišla da upiše psihologiju koju sada studira kao redovan student.. E, taj bivši teča Emilio joj je ostavio kera nemačkog ovčara koji ima ko zna koliko godina i koji nije naviknut na ovu kuću i dvorište, pa sada neprekidno zavija...

Tako je tetka Emilija ostavila teču Emilija, a teča Emilio ostavio nemačkog ovčara koji pati uz zvona obližnje crkve koja se javljaju svaki sat da uguše jauk sirotog psa.