Sva sreća

Sva sreća te su ovde kola jeftina... Mislim naravno na ona koja novopridošli imigranti bez zaposlenja mogu da si priušte.
Za osamnaesti rođendan, roditelji su mi platili obuku i polaganje vozačkog ispita. Testove prošla iz prvog (šterber), vožnju iz četvrtog (mentol). Prvi put sam zalepila pandura kog sam vozila na polaganju za prozor jer mi je neblagovremeno (oni vole taj izraz blagovremeno/neblagovremeno) rekao da na strmoj nizbrdici uradim polukružno, tri sekunde pre nego što je to uopšte moguće. Ja sam morala da povučem ručnu jer nisam mogla iz jednog cuga da uradim polukrug, a nizbrdica je, ponavljam, stvarno bila strma. Onda se on usled te ručne malko izdrmusao i prosuo koka-kolu po sebi (onu što je maltretirao mog instruktora da trči da mu je kupi jer je bio mnogo žedan), ali je na kraju krajeva za to sam bio kriv - trebao je da se veže. To mi nije previše značilo pošto mi je dve sekunde nakon toga rekao: "Šta je, šta gledaš, da nisi možda prošla? Vozi nazad na poligon." Taj me je baš iritirao jer je bio i na polaganju testa tokom koga mi se sve vreme idiotski smejao u lice i ponavljao: "Emanuela, Emanuela" izgovarajući svaki put moje ime kao da je u sobi sam i gleda istoimeni DVD. Ostalih par puta sam vozila odistinski OK, ali u školi u kraju prosto nije praksa da se puste đaci na ulicu a da barem par puta nisu obnovili gradivo. Tako sam vozačku dobila u osamnaestoj godini a do automobila došla nekih trinaest godina kasnije. Ćaletova kola nisam smela ni da pipnem da ne bih visila na obližnjoj banderi za upozorenje mlađem bratu ukoliko bi mu palo na pamet da upali relikviju i ode da se provoza. Ćale je uvek imao neka božepomozi kola koja su na kraju završavala tako što bi ih gradska čistoća odnosila sa parkinga na dan odnošenja kabastog smeća. Prvi kog se sećam je bio engleski Austin (baš je bio cool), onda čuveni tristać (miletreciento) u kome se oštenila Đina, keruša koja je živela ispred zgrade i koju smo na kraju odneli kod Dare na Avalu u azil kada smo je jedva iščupali od šinteraja iz kafilerije. U međuvremenu je pao nekakav fića kog sam probala da vozim, kome su se vrata sama otvarala i imao prazan hod na volanu od pola kruga. Taj fića je bio razlog za pothranjivanje mog straha od vožnje jer sam tom jednom prilikom usled enormne frke povela Šekspira koji je sedeo na suvozačkom mestu, i Debelog koji se nekako uvalio pozadi, a koji spada verovatno u kategoriju najvećih paničara u mom okruženju. Na putu od nas do Zle Nate (Nata nije zla, samo ju je tako prozvao bivši frajer), Debeli je histerisao i neprekidno urlao: "pazi, pazi, poginućemo, joj, umreću..." i sl. Do Nate smo stigli živi jedva, zahvaljujući minimumu koncentracije do koje sam uspevala da doprem usled ekstremne buke koju je Debeli proizvodio kao da mu je poslednja vožnja u životu. Imali smo i par "situacija" zahvaljujući svemu, jer jedino što sam mogla da uradim jeste da reagujem u ritmu pomeranja mog sedišta koje je Debeli drmusao do iznemoglosti. Sreća da ima kratke ruke inače bi i volan preko mene dohvatio. U suprotnom smeru je vozio on, ne bismo li se tako spasili od nadolazećeg ludila. Sećam se da sam još jednom probala da se odvezem do Vidikovca, ali sam još na Miljakovcu spalila anlaser jer se ključ nije vratio u bravi, nego ostao da vergla. Naravno, to sam provalila tek kada sam videla par zblanutih majstora pored radionice kako bulje u auto iz koga kulja dim. Možda bih to shvatila i ranije da fića napred ima motor umesto gepeka. Baš me je bio blam. Tog fiću je burazer ipak provozao jednom po kraju, ali mu se ubrzo isprečio zid od garaže pa je morao da ide na neki auto otpad da traži krilo da ćale ne provali. Sad kad su izbacili novog fiću, bilo bi super da imam tog jednog matorog da se provozam do plaže i nazad. Moram da pitam ćaleta, on će sigurno da nađe neki za 100 eur da može da izdrži 3500 km do ovamo...Ionako je planirao da se doveze u Portugal, umesto da ko svako normalan kupi avionsku kartu. Ćale je inače manijak za volanom, prvi i glavni razlog moje saobraćajne frustracije. Jeste mi ćale, ali je stvarno sumanut za volanom. Nadam se da nikada neće saznati da sam to izjavila i u javnosti, osim što mu to govorim svaki put kada sa njim sednem u auto. Oni koji su izvukli živu glavu nakon vožnje sa njim, sećaće se tog iskustva kao iznimno pogibeljnog. Jer, ćale je uvek jedini u saobraćaju i ćale uvek ima prednost. Ako ne, ono bar može pre onog drugog. Možda ne sa fićom, ali sa askonom sigurno.
Bio je i još jedan neuspeli pokušaj vožnje Dragojevog golfa keca u kraju, ali sam prebrzo skrenula u ulicu i malko ulubila šasiju na neki kamen na ćošku na kome sede babe. Komšije su videle sve sa terase i krstile se. I tad me isto bio blam.
Narednih trinaest godina sam uživala u svakodnevnim blagodetima GSPa. Kupiš markicu na početku meseca i bog da te vidi. Izgubiš dnevno par sati u saobraćaju, pa šta... Izračunala sam da je to 730 sati godišnje (ukoliko svakoga dana izgubiš minimum dva sata -sat do posla i sat nazad uključujući i da za vikend izađeš iz kuće x 365 dana u godini, da ne cepidlačimo). Prevedeno u dane, 730 časova je 30 dana, odnosno ceo jedan mesec za godinu dana.. Ejj... Metar dana u busu! Prođe mi život u GSP-u a da nisam ni zaposlena u njemu. Na kraju, mnoge stvari je ipak lakše podneti bez računanja.
Posle tih trinaest godina sam promenila zemlju, pa se momenat suočavanja sa sopstvenim strahovima nekako nemetnuo sam po sebi. A momenat se približavao kako su se gosti najavljivali. Moramo po sve njih na aerodrom, pa letovanje, u Algarve se ne ide bez kola, pa kupovina hrane za nedelju dana, pa za ne daj bože...Tako sam poslednje pare dala za Rovera 111 benzinca iz '98 i osiguranje. Sva sreća pa ima petoro vrata, užasno me smaraju kola u koja se seda tako što neko pre tebe mora da izađe... I šta ako se negde skršimo, kako da izađe onaj pozadi? Ta ženska koja ga je prodavala mi je tražila hiljadu evra, ali se srpski sindrom cenkanja isplatio, pa smo skinuli na devetsto, što se ispostavilo sasvim OK nakon par dana, jer bi me tih sto jura da sam ih poklonila bolelo kao da je hiljadu. Kola su bila u vlasništvu te studentkinje koja je drugi vlasnik, a prvi vlasnik je bila njena majka (???) koja je kupila auto iz fabrike. 'Ajde. Sve izgleda ok, a i da ne izgleda, kao da bih znala. Rui nas je provozao pošto sigurno neću da učim da vozim tuđa kola dok tvrdim pazar. Pošli, došli, kaže Rui: "deluje mi sve OK". Pa jeste, Rui zna da vozi, mora da može da prepozna kad auto ide i kad je pokvaren! Odakle mi u Portugalu majstor da ga vodim sa sobom kad kupujem kola?? I tako, ja šljus pare, ona šljus ključeve, kaže: "nemoj da brineš, mama i ja smo ga vozile samo do posla i nazad". My ass. Baš sam htela da budem ponosni vlasnik, al' džaba kad nisam rezident. Tako, prepisa ona kola na Ruijevo ime, ja platih iz šteka, makar da budem mirna ako ga slupam, da znam da niko neće da me kači o banderu. Ne znam kako smo se baš za taj auto zalepili. Valjda smo listali, listali, pa kada je dogorelo pred goste - pazarili. Nećemo mi nekog renoa peticu ili nešto slično za petsto jura iz '90.. Neee... Nego ćemo da se otvorimo za nešto mlađe do hiljadu evra da može da izdrži do mora i nazad. A sve što korespondira sa našim džepom u trenutku kupovine nije mlađe od deset godina. Što bi moja majka, riznica poslovica za pogrešne trenutke rekla: "Pruži se koliko si dugačak". Inače, majka mi je čestitala kupovinu SMSom sledeće sadržine: "Drago mi je zbog tebe, vidim da si srećna, nadam se da će sledeći auto biti mlađi."
Nije mnogo prešao za deset godina, vidi se da nije gažen, što nam se negde i obilo o glavu kada smo nakon tri dana krenuli na more. Samo je puklo, skazaljka za toplotu ode u crveno i aj ćao - nas četvoro u žutu traku da spajamo trougao i paradiramo u floroscentnim portihlama po auto putu na pola puta do Algarvea. Milina živa. Puklo crevo za vodu, a vode ionako više nismo imali na pišljivih četrdeset stepeni... Sva sreća da smo dva dana pre toga platili osiguranje sa asistencijom na putu, pa smo izbudalasali jedno pola sata dok pomoć nije došla. Poslali nam taksi za džabe i šleper, i pitali nas da li hoćemo nazad kući ili do prve centrale na opravku. I još je gospodin šlepadžija oprao šoferku na svom vozilu da možemo Romana i ja da se izdivljamo dok čekamo da nas taksi pokupi, a što se da videti iz priloženog.

Odosmo do centrale, zamenismo crevo za vodu, platili ruke, izljubili majstore i aj dalje. Nismo čak ni putarinu platili jer smo naplatnu rampu prošli šlepom koji je iskeširao, a šlepu će valjda da vrati osiguravajuće društvo (?). A ono staro crevo nam dali za uspomenu, svo popucalo, držalo deset godina "do posla i nazad" i čim smo izašli na put - ćao.

Došli u Algarve, ostavili stvari i čim pre do grada da kupimo hranu. Stadoše nam kola ispred neke pečenjare, ni tamo, ni vamo, jedva smo ga odgurali sa sredine ulice. Nema struje, ništa, sve mrtvo. Zvali sve kojih smo se setili, džaba sve u devet uveče po mrklom mraku. Niko ne zna gde su majstori. Petnaest minuta sam bauljala po kraju, sve sami turisti. U povratku do kola, zatekoh Romanu i Miloša kako vode konverzaciju sa nekom babom, oni na engleskom, baba na portugalskom, što je izgledalo u onoj pomrčini poprilično bizarno, obzirom da je trajalo i trajalo, i da je baba sve vreme držala glavu podignutu u vis jer sa svojih metar visne nije mogla da dosegne ovo dvoje, viših barem duplo od nje. Baba nam je ponudila da ostavimo gomile hrane kod nje u garaži, ali posle svega, na takvu žrtvu stvarno nismo bili spremni. Na kraju je došao muž gospođe Pilar od koje smo iznajmili kuću, probali na kleme, kad nije ni tako hteo da upali, čovek nas odvezao do kuće, a kola smo ostavili tu gde je i stao, sve skupa sa otvorenim prozorom jer i on radi na struju. Vratili smo se posle tri dana jer majstori ne rade vikendom.. Sva sreća da niko ništa nije pipao, osim što mi je "suncobran" iznad vozačevog mesta bio iščupan. Kasnije mi je Rui priznao da ga je on odvalio u mraku slučajno dok smo se drndali sa kolima tri dana ranije. Lokalni električar je dijagnosticirao: "Morate da zamenite celu kutiju sa osiguračima, to je sigurno negde oko 300-400 evra, a ja ću da vam spojim direktno i ima da ide"... I bi tako..Mi pedeset jura za ruke i dva santimetra bakarne žice, on nama auto koji pali, i teraj. Ostatak letovanja je prošao bez skandala, uz sveprisutni tinjajući strah da će se nešto slično ponoviti.
Posle toga smo punili amortizere kod nekog majstora ovde u gradu i promenili gumice na kočnicama, a onda je počeo da pušta vodu iz rezervoara, kap po kap...Sada svaki put kad se vozimo moramo da proveravamo i dolivamo dok ne zamenimo. U međuvremenu je nešto počelo da lupa ispod nogu iza vozača, al nam se majstor kune da nije ništa bitno i da se komad rezervoara za benzin iznutra odvalio pa se ponekad čuje da lupa kad je teren truckav. Sva sreća da je Lisabon sav pod kaldrmom pa ne trucka samo kad stojite u mestu. A taj isti majstor mi reče da je Rover zatvorio svoja predstavništva u Portugalu. Samo ne znam šta će sve te gomiletine ljudi koji ga voze. Verovatno kod tog mog pouzdanog majstora ili nekog njemu sličnom.
I to ti je to. Polovan auto, mačka u džaku. A i ako mre za godinu dana neće mnogo da boli, nisam uložila devet hiljada evra nego devetsto. Sva sreća da su ovde ljudi ipak strpljiviji za volanom, pa se već izvesno vreme suočavam sa osnovnim vozačkim brigama: rastom cena benzina, neimanjem servo volana i klime, lošim amortizerima, sumanutim pešacima u mraku...I ne ide mi tako loše. Malo me bole ruke od motanja volana. I niko me ne psuje što sam žensko. Žene voze gradske autobuse a pešak se poštuje kao da je samo otelotvorenje boga sišlo na zebru da pređe ulicu. Sva sreća da sam se konačno usudila da sednem da vozim i da imam nekog ko me je svemu tome naučio...Sva sreća.

Vodič za žrtve administracije

Ukoliko ste odlučili da se venčate sa osobom sa nekog drugog podneblja, i da samu ceremoniju venčanja obavite u toj drugoj zemlji, jedan od dokumenata koji će vam biti neophodan, jeste dokument kojim se potvrđuje da niste udati/oženjeni, i koji se vadi u opštini na kojoj ste prijavljeni da boravite. U opštini toj-i-toj to izgleda ovako:
dođete ispred stola br. XY iznad koga piše MATIČAR i sačekate tu-i-tu gospođu da se vrati. Kada je konačno potraži koleginica, ta-i-ta gospođa vam pruži A4 papir i kaže dok gleda kroz vas negde u visini vašeg levog uva:
-Popunite ovo, kada pribavite sva potrebna dokumenta koja su Vam dole napisana (prijava boravka u Ljermontovoj, izvod iz matične knjige rodjenih, drzavljanstvo, itd), platićete taksu i vratićete se kod mene da OTVORIMO SLUČAJ. Kada prođe izvesni period, dobićete Vašu potvrdu.
Onda ćete vi doskočiti, jer vam se upravo drugarica udala u Španiji i vadila iste papire u Beogradu (za jedan dan u onoj-i-onoj opštini), pitati opet tu-i-tu gospođu:
-zašto Vam je potrebna moja prijava boravka iz Ljermontove kada sam prijavljena kod Vas u opštini?
a onda će vam pomenuta gospođa ponoviti identičnim rečima složenim u identične rečenice, bez i jedne greške, ceo tekst koji vam je prethodno izdeklemovala, takođe gledajući nešto kod vašeg levog uva. Pogledati video zapis.

http://youtu.be/Sq0BRiNTXH0

Tada ćete otići u onu-i-onu opštinu gde je vaša prijateljica vadila dokumenta i gde ste se igrom slučaja rodili, i izvaditi potvrdu u roku od 15 minuta nakon plaćene takse, bez OTVARANJA SLUČAJA i potvrde boravka iz Ljermontove. Bitno je da prilikom primopredaje dokumenata nadležnoj službi dođete lično, i time potvrdite Vaš identitet i namere:

- Dobar dan, potrebna mi je potvrda o slobodnom bračnom statusu, izvolite dokumenta i potvrdu o plaćenoj taksi.
- A šta, ovo je za VAS? Mislim, VI se udajete?
-Ja. Zašto?
-Ma ne, onako, ne delujete mi....Sačekajte ispred vrata, pozvaćemo Vas.

Nakon par minuta ćete dobiti svoju potvrdu i otići ćete srećni jer ste tog dana ipak nešto uradili.

***

Bitno je napomenuti da pre emigracije, svaki savestan građanin treba da pripremi i po mogućstvu prevede SVA MOGUĆA dokumenta koja mogu da mu zatrebaju - naravno kod sudskog prevodioca, pa ako vam još predlože (zbog mogućih sličnosti sa postojećim, u ovom vodiču nećemo navoditi imena i institucije) da se neka od tih dokumenata verifikuju u sudu, onda treba otići i u sud gde vam udare apostil u zamenu za par hiljada dinara svaki, a onda opet odete kod sudskog prevodioca gde prevedete i taj apostil. Kada ste sve preveli, odlazite u ambasadu gde ćete platiti pečat kojim ambasada potvrđuje validnost prevoda, odnosto validnost pečata sudskog tumača. Veoma je bitno da pazite na raspored radnji kako ne biste uštedeli ni na čemu. Nećete uštedeti ni na vremenu tokom posete sudu, jer svaku taksu koju budete plaćali morate da platite u sudskoj pošti i nikako drugačije, ispred koje uobičajeno čeka trinaest hiljada "stranki". Ukoliko budete imali sreće, čekanje će vam prekratiti neki od službenika sa informacija koji će vam se obratiti sa:
-Šta je, ovde nema dovoljno mesta da se udaš, pa moraš u inostranstvo?!
a onda će dodati
-ah-ah-ahhhh,
smejući se unazad, dok ćete vi ostati da buljite kako biste još jednom dobro utvrdili neke od razloga zbog kojih odlazite.

Nakon venčanja u inostranstvu, dobićete od njihovih vlasti potvrdu da ste venčani, napisanu na zvaničnom jeziku zemlje u kojoj se venčavate, te ćete tražiti da Vam izdaju istu i na međunarodnom formularu, za šta ćete naravno platiti izvesnu sumu.

Sledeći korak jeste da nakon ozvaničenja veze, ozvaničite i vaš boravak u datoj zemlji, odnosno tražite boravišnu kartu kako biste mogli da živite i radite, a za koju vam je neophodan AKTUELNI pasoš - odnosno pasoš sa vašim novim prezimenom/prezimenima. 1) pogledati objašnjenje u dnu teksta

Ukoliko ste se zapitali zašto bi iko dodavao na postojeće prezime još pet, odgovor je da su prethodna iskustva pokazala da se situacija dodatno komplikuje ukoliko odlučite da dodate SAMO JEDNO, najčešće porodično prezime supruga, zarad besmislenih razloga poput odbijanja preuzimanja devojačkog prezimena muževljeve majke. Nešto više o ovome će biti reči kasnije.

***

Novi pasoš možete dobiti u zemlji čiji ste državljanin, ili u konzulatu iste u zemlji u kojoj boravite, ukoliko postoji. Ukoliko u vašoj matičnoj zemlji ne izdaju nove modele pasoša, konzulat takođe neće biti u mogućnosti da vam ga izda. Naravno, uvek možete izvaditi stari model, sa naznakom ambasade da je to pametnije učiniti u matičnoj zemlji jer je period izdavanja drastično kraći i jeftiniji, bez obzira što će period važenja nakon izdavanja biti neznatan, gotovo sigurno, jako kratak. Takođe, vađenje novog-starog pasoša u konzulatu košta tričavih 180 eur, dok "kod kuće" košta dosta manje. Kada se uradi prosta računica, dobije se sledeća nejednačina:

35 eur za prijavu sklapanja braka u inostranstvu + avionska karta + izdavanje novog izvoda iz matične knjige rođenih sa novim prezimenom + izdavanje novog državljanstva sa novim prezimenom + par hiljada dinara za izradu novog starog pasoša i za novu staru LK sa novim prezimenom (LK je neophodna da bi se promenio pasoš, uzima se stari model jer izdavanje novog modela traje par meseci) + vreme za izdavanje pasoša preko veze koju ćete naknadno naći (za analizu uzimamo maximalne vrednosti, odnosno čekanje u mesecu julu ili avgustu kad cela Srbija ide u Pefkohori, Neipori, Asprovaltu i Kušadasi)< (slovima "je manje od")
35 eur za prijavu sklapanja braka u inostranstvu + 180 eur za izdavanje novog-starog pasoša pod uslovom da već imate novi izvod iz matične knjige rođenih sa novim prezimenom (koji se dobije kada prethodno pomenuta prijava stigne u vašu matičnu zemlju i kada se obradi) + mnoooogo meseci čekanja da se stari pasoš izda i pošalje u zemlju u kojoj planirate da živite

Za rešavanje ove nejednačine je neophodno da uzmemo vreme kao bitan činilac, jer vam turistička viza sa kojom ste doputovali u novu zemlju boravka ističe i u vašem interesu je da što pre dođete do boravišne karte koja se inače sama po sebi čeka poprilično dugo, odnosno, što pre morate doći do novog pasoša, pa makar bio i stari. S time u vezi, predlažemo da sinhrono rešavate nekoliko administrativnih pitanja, kako bi sva dokumenta koja su lančano povezana u jednu administrativnu celinu bila spremna u pravo vreme. Tako ćete olakšati svaki sledeći potez i preduhitriti F1P sindrom, u narodu poznatiji kao sindrom "Fali jedan papir", nimalo naivan, nakon koga sledi najčešće kratkotrajan ali bolan oporavak.
Savet našeg vodiča: što pre se upišite u knjigu venčanih u matičnoj zemlji. Ukoliko ste u mogućnosti, učinite to odmah nakon venčanja. U slučaju da niste u matičnoj zemlji, platićete konzulatu da to učini umesto vas, što će donekle osigurati da potvrda (ona koju ste izvadili na međunarodnom obrascu), krene do one-i-one opštine na kojoj ste se rodili i gde ste došli do potvrde o slobodnom bračnom statusu bez otvaranja slučaja.
Od tog momenta, put koji će data potvrda preći postaje veoma neprecizan i nejasan, i zavisi uglavnom od broja prezimena koja ste preuzeli, čime se vraćamo na temu koju smo započeli nešto iznad u našem vodiču. Dakle, ukoliko niste želeli svekrvino devojačko prezime i svom ste dodali samo neko od muževljevih, nalazite se u poprilično bezizlaznoj situaciji. Rodbina koju ćete angažovati da proveri gde se nalazi vaša potvrda o venčanju, kao i dokle je stigao proces upisa u matičnu knjigu venčanih (u zemlji čiji ste državljanin), izvestiće vas nakon višenedeljne potrage da je ona-i-ona opština na kojoj ste rođeni prosledila vaša dokumenta toj-i-toj opštini na kojoj ste prijavljeni da živite, što će reći da se sve vrti oko gospođe koja vodi monolog u visini ušiju, a ako ne oko nje, onda oko njene šefice. Šefica ne radi na šalteru, ali ima kancelariju u neposrednoj blizini. Imajte na umu da se u neposrednoj blizini nalazi i obezbeđenje opštine. Šefica će vas preko rodbine izvestiti o nekompatibilnosti zakona zemlje u kojoj ste se venčali sa zakonima zemlje u kojoj ste rođeni, odnosno o nemogućnosti upisa u knjigu venčanih, jer prema zakonu zemlje u kojoj ste rođeni, nemate pravo da nakon venčanja svom prezimenu dodate jedno od muževljevih, već samo SVA. Kako bismo olakšali analizu administativnog lanca, napravićemo sledeću uprošćenu šemu:

nekompatibilnost zakona dveju zemalja -> nemogućnost upisa u knjigu venčanih -> nemogućnost upisa novog prezimena u matičnu knjigu rođenih i izmene državljanstva -> nemogućnost vađenja nove stare LK -> nemogućnost vađenja novog starog pasoša -> nemogućnost apliciranja za boravišnu kartu u zemlji u kojoj planirate da živite -> nemogućnost nemogućnosti nemogućeg
Pogledati video zapis.

http://youtu.be/Sq0BRiNTXH0

Usled svakodnevne presije rodbine na šeficu u vezi vašeg slučaja koji je gotovo sigurno OTVOREN i nad kojim se gotovo sigurno jedu kifle i pije kafa, šefica će pokušati da skine odgovornost sa sebe zahtevajući dodatna dokumenta. Dodatna dokumenta mogu biti raznih kategorija, namena, samim tim i sadržaja, pa ćemo spomenuti samo ona koja najčešće traže. Prvi dokument je čuvena prijava boravka iz Ljermontove, drugi je prevod zakona zemlje u kojoj ste se venčali kojim se potvrđuje vaše pravo da svom prezimenu dodate samo jedno, a ne sva prezimena vašeg suprižnika. Naravno, kako je šefica zaokupljena različitim poslovima u opštini, pomenuta dodatna dokumenta će tražiti od vaše rodbine, odnosno od vas, pretpostavljajući da ne znate da je to njen posao. Opet ćete doskočiti opštinskim službenicima i objasniti im da je njihov posao da vas upišu u knjigu venčanih, a da je put do toga već deo njihovog izbora, te se u isti nećete mešati. Informisanje osoblja opštine o rešavanju ovakvih slučajeva može potrajati, sve dok ne shvate da mogu da pošalju zahtev ministarstvu inostranih poslova, (odseku za međunarodno-pravne poslove /prevodilačkoj službi), i na taj način se uvere da niste samoinicijativno u nekoj drugoj zemlji na venčanju dodali sebi muževljeva prezimena u broju u kome ste vi to hteli, već da je sve bilo po zakonu. Pitaćete se čemu sve to kad imate zvaničnu potvrdu te zemlje da ste se venčali po zakonu, kako na internacionalnom obrascu, tako i na nacionalnom, ali će vam naš vodič na žalost uskratiti odgovor na ovo pitanje.

***

Kada se nađete u administrativnom ćorsokaku poput ovog, jedina mogućnost koja vam ostaje je da nađete "vezu" koja će rešiti situaciju i uklopiti dva zakona. Ukoliko nemate sreće, kao što je nisu imali neki od naših ispitanika na osnovu čijih iskustava je ovaj vodič pravljen, sve potencijalne veze će biti zauzete predstojećim izborima. Zato vam preporučujemo da prilikom planiranja datuma venčanja obratite pažnju na najavljene izbore, ili na bilo kakva politička previranja koja mogu dovesti do nesigurnih političnih situacija ili prekovremenog angažovanja zaposlenih u opštini. Tokom izbora nećete gubiti vreme, i raspitaćete se koje su to osobe koje vam mogu biti od pomoći, kako biste nakon izbora bili spremni da povučete sve veze odjednom. Kada to učinite, a što je već dobar deo puta ka realizaciji vašeg cilja, nemojte zanemarivati nikoga i budite dosledni do kraja.

***

Navedene radnje, poželjno je koordinirati iz inostranstva, pre dolaska u matičnu zemlju, kako biste kada dođete bili upisani u knjigu venčanih. Nakon toga se možete baviti ostalim karikama našeg administrativnog lanca. Ne dozvolite da vas obeshrabri činjenica da ćete iste vaditi za godinu do dve dana. Što više "veza", veća je mogućnost da će neka od njih za vas da učini nešto korisno. Ukoliko poznajete ljude koji poznaju ljude, biće vam najavljeno kada možete da dođete u opštinu po vaš izvod iz knjige venčanih. Tada je pravi momenat da kupite karte koje ste ranije rezervisali, doputujete i nonšalantno odete do te-i-te opštine. Zamolićete obezbeđenje da vas uputi i pokaže kancelariju šefice, samouvereno ćete pokucati, ući i predstavite se jednom kada vas neka od tri gospođe upita za ime. Vrlo je verovatno da je ta koja će vam se prva obratiti šeficina pomoćnica, pa će vas nakon legitimacije najaviti šefici čiji je sto tik uz njen, usled nedostatka opštinskog prostora:
- Šefice, došla je ONA gospođa.
Iako se niste predstavili kao ONA, već punim imenom, i pomoćnica i šefica će znati da ste to vi. Obe će zakolutati očima, ali to nećete videti jer će vas treća, koja radi za kompjuterom, zamajavati pričama o toneru i kopijama vašeg izvoda. Predlažemo vam da pre nego napustite ustanovu nekoliko puta proverite sve odštampane podatke, jer transkripcija stranih imena i gradova sa originala na npr. popularnu ćirilicu, zna da bude veoma često nekompatibilna, pogotovu u slučajevima kada imena u sebi sadrže X, Y ili neko od onih slova sa talasima, tačkama itd. Takođe, ime grada u kojem ste se venčali vrlo često neće biti prepoznato od strane opštinskog osoblja, pa tako neće biti ni zamenjeno našim nazivom, ali će u svakom slučaju biti ćirilično (npr. Лисбоа, Португал). Zaslugu za očuvanje lokalnog pisma ima nova tehnologija uvedena u naše opštine, bazirana na softveru koji automatski prepoznaje latinično slovo i prebacuje ga u ćirilično. Ukoliko adekvatnih slova nema, slovo će ostati isto kao i u originalu, dok će udvojena slova tretirati kao jedno, jer takvih situacija (osim u par izuzetaka, u našem jeziku nema). Što se imena gradova i zemalja tiče, softver je u mogućnosti da ih prepozna i prevede na naš jezik, nakon što ih administrator jednom unese u bazu podataka.

***

Jednom kada u rukama budete imali vaš izvod iz matične knjige venčanih na srpskom, ne čekajte da opština koja vas je upisala prosledi kopiju opštini na kojoj ste rođeni. Time bi u drugoj opštini prepravili vaš izvod iz matične knjige rođenih i državljanstvo, ali napominjemo da se upisi rade selektivno prema godinama rođenja, pa je verovatno da gospođa koja to radi ručno u registru, u tom momentu obrađuje osobe rođene oko 8 godina pre vas. Zato ćete sami otići do one-i-one opštine i zamoliti gospođu u registru da vas prepravi u pauzama selektivnog prepravljanja ljudi. Druga gospođa za stolom pored će vas naivno upitati:
-Kako je moguće da ste od muža uzeli samo jedno prezime kad on ima dva? Da li ste davali izjavu?
Nakon te rečenice, konačno imate priliku da sav gnev koji se skupljao mesecima uputite dotičnoj dami, ali vam predlažemo da se zaustavite dok ste još uvek u mogućnosti da ga kontrolišete. Umesto svega, možete npr. prokomentarisati mimikom i sa par rečenica:
-Nisam davala nikakvu izjavu, imate izvod iz druge opštine, upišite to što stoji ispred vas.

Izgledajte kao da se sva konverzacija završava upravo nakon što ste to izgovorili. Nemojte se upuštati u dalje razgovore, jer je poznato da opštinska osoblja imaju jako mnogo posla, pa im svako oduzimanje dragocenog vremena čini samo nažao. Kada dama spusti glavu i nastavi sa poslom, možete biti sigurni da ja vaš mali igrokaz urodio plodom.
Siđite na šalter, popunite obrazac, platite takse i podignite vaš novi izvod iz matične knjige rođenih. Na drugom šaletru ćete podići državljanstvo. Još jednom predlažemo da proverite podatke na dokumentima, jer su sve opštine opskrbljene novom tehnologijom za konverziju latinice u ćirilicu, ali još uvek nemaju dovoljno administratora za popunjavanje baze.

***

Sada ste spremni za podnošenje zahteva za vađenje nove stare LK, i nakon nje, novog-starog pasoša. Za prvi dokument će vam trebati više sati čekanja u redu u nadležnoj miliciji, ali kako ćete LK dobiti u roku od jednog dana, nema potrebe da angažujete vezu. Vezu čuvajte za prave prilike, kakva će biti dan nakon kada takođe nakon par sati čekanja podnesete molbu za novi stari pasoš. Ukoliko vam je veza zaista dobra, pasoš će biti završen jako brzo, u roku od par dana.

***

Sa novim pasošem ćete otići u ambasadu zemlje u kojoj ste se venčali, i tražiti novu turističku multi vizu na tri meseca, čime ćete biti osigurani da možete da nešto kasnije izađete iz domovine i vratite se u zemlju u kojoj planirate da živite. Ovog puta će dobijanje vize biti znatno olakšano s obzirom na to da ste venčani za njihovog državljanina.

***

Ukoliko ste vozač, možete iskoristiti priliku dok ste u zemlji i zameniti staru vozačku dozvolu za novu. Ovaj čin je preporučljiv jer vas između ostalog zakon na to obavezuje, a i nova vozačka dozvola će vam biti potrebna da biste je nekada u budućnosti zamenili za dozvolu zemlje u kojoj ćete živeti. Za ovaj proces će vam trebati mnogo više vremena nego za vađenje pasoša i ostalih dokumenata, pa vam je neophodna veza u bilo kojoj miliciji na području grada. Ako među vašim poznanicima nema milicionara ili administrativnih radnika u miliciji, može vam se desiti da za podnošenje dokumenta čekate u redu od više sati ispred zgrade milicije, jer milicija ne voli da je u njihovoj zgradi gužva, a i sami će vam preporučiti da ostanete napolju zbog kvaliteta vazduha. Planirajte da izdavanje dozvole čekate minimum deset dana jer je morate podići lično, ili pak možete naknadno nekom dati ovlašćenje da to uradi za vas, tako što ćete zajedno sa tom osobom otići u neku od opština i potpisati ovlašćenje nakon što platite taksu.

***

Trebalo bi da do sada imate sva potrebna dokumenta, osim eventualno prevoda vaše nove vozačke dozvole od strane sudskog tumača i pečata ambasade da je prevod validan. Za više informacija o ovome, možete pogledati početak našeg vodiča, gde u drugom poglavlju imate kratak opis celog postupka.

***

Nadamo se da smo vam našim izdanjem vodiča pomogli da dođete do nekih odgovora. Ukoliko imate dodatnih pitanja, naša redakcija će vam rado odgovoriti. Sva pitanja i sugestije možete slati na vodiczazrtveadministracije@gmail.com

1) žene u Portugalu ne skidaju svoje devojčko prezime, već na isto dodaju jedno do pet muževeljevih prezimena koja se najčešće sastoje od devojačkih prezimena majke i prezimena oca.

Praznici

Predstojeće praznike familija Mendes je propratila sa dužnim respektom i ažurnošću.
25. aprila, kada je cela zemlja, osim poklonika Salazara, slavila pad diktature, izašli smo na Aveniju slobode da pazarimo koji karanfil i pozdravimo kolonu koja je defilovala kroz grad. Na čelu iste je išao tenk na kome je pisalo "25 de Abril- Fascismo Nunca Mais" sve skupa sa naopačke napisanim slovom N, na šta niko nije previše obraćao pažnju - bio je neradan dan, ceo grad je bio tu, svi postojeći sindikati i udruženja su jedni za drugima nosili svoje parole i apelovali na veće plate, manje takse, više posla, manje siromaštva, više ljubavi, manje rasizma, i više svega što se odnosilo na: imigrante, homoseksualce i invalide. I sama među pomenutima, brže bolje sam ugrejala dlanove uz dobošare koji su paradirali i podsećali prisutne na četrdeset godina diktature. Starija gospođa koja je stajala uz mene, držala je buket karanfila iz kog je vadila jedan po jedan cvet i bacala ga na kolonu, vidno uznemirena slikama iz prošlosti koje su joj gotovo sigurno prolazile ispred očiju. Tog dana, ona je obukla ono najbolje što je imala u ormaru, doterala frizuru, stavila kreon i izašla.

Nešto dalje, ispred ruševina nekadašnjeg manastira Carmo, orkestar nacionalne garde je svirao Fantoma iz opere okupljajući prolaznike i turiste, i sve je uopšte tog dana imalo prizvuk nečega kolektivnog, kao sećanje na nešto što smo davno imali i mi, a čega nisam mogla da se sećam jer sam bila isuviše mala.

Ubrzo nakon Revolucije karanfila, došao je 1. maj koji je takođe prošao u kolektivnom zanosu: ujedinjeni emigranti istočnog bloka su ceo bogovetni dan roštiljali po lisabonskim parkovima. U međuvremenu, ja sam objasnila ostatku ovdašnje familije kako se slavi u našem delu Evrope, što je prihvaćeno sa velikim oduševljenjem. Njegovi su poneli pola tone mesa koje smo pekli na javnom roštilju u pauzama između svinjskih repića i ribljih glava koje su Moldavci krkali kao posebni specijalitet. Rui me je molio da dan ranije spremim ćevape, što je za krajnji rezultat imalo NEŠTO od svinjetine koju smo kupili ne znajući od čega se ćevapi u stvari prave, i koje smo oblikovali kroz grlić isečene plastične flaše kako bi izgledalo što uverljivije. Srećom, njegovi se nisu bunili, jer ćevape nikada nisu ni jeli, te su im valjušci od mlevenog mesa bili skroz ok. Moram da priznam da je familija Mendes jedina koju znam a koja jede više od mojih, što mi je skinulo kamen sa srca nakon svih godina tokom kojih nas je bilo sramota svaki put kada bismo išli negde u goste. Poneli smo i ogromnu prostirku da zalegnemo ispod borova u parku, koju su njegovi iskoristili dok smo mi šetali pokušavajući da sabijemo posledice slavlja. Po kafu smo otišli na obližnju pumpu gde nas je na polici čekalo poslednje izdanje nekog njihovog časopisa poput CKM-a, čijih je pet strana uključujući i naslovnu bilo, verovali ili ne, zaposednuto fotografijama Jelene Karleuše i nešto teksta između, što je verovatno trebalo da bude intervju?!??

Eto kako je 1. maj van kuće proslavljen skoro kao kod kuće: uz prasetinu i nešto nezaobilaznih narodnjaka od "onih do nas".

Formalnosti

U međuvremenu je prošlo i venčanje. Hteli smo jedan datum, ali su nas molili u "registru" da pomerimo zbog praznika - pada diktature, dana kada je "Salazar pao sa stolice na glavu i umro"! Tako smo se zapljunuli za nedelju dana ranije, kako bi službenici mogli da spoje vikend sa praznikom koji pada na radni dan. Nekih spektakularnih planova za venčanje nije ni bilo, pa se time u suštini ništa nije promenilo: i dalje smo morali da iskeširamo dvesta jura da bi nas venčali u sali u registru, i dalje se niko nije najavljivao da će da potegne 3500 km (u jednom smeru) u sred aprila da bi bio na našem venčanju, i dalje su najavljivali lepo vreme. Tetka iz Slovenije je htela da pomerimo venčanje za kasnije da uhvati opet neki praznik tamo i dođe, ali posle svih ludila sa administracijom i jedva ugrabljenog datuma u registru, uz isticanje turističe vize koje se galopirajući približavlo, ostalo je da tetka dođe drugi put.

I tako je accuweather rekao nedelju dana pred svadbu da će vreme da se pogorša, što bi recimo značilo da će posle onih 20 C verovatno kiša. Morala sam da investiram u još jedne cipele od deset eura u H&M-u, i čarape koje su uz potpuno iznenađenje izgledale ok iako su bile bele. Suknja je bila Lanidorova (iz outleta naravno, pošto su u radnjama cene bile besmislene), a košulja sa kratkim rukavima i ešarpa su bile opet iz H&M-a. Mantil stari-Zara. Morala sam i neku torbu da uzmem, ona od Lidije i Snežane mi se nešto bojom nije uklapala iako je bila sto puta lepša. Majka me je iz Beograda molila da izgledam pristojno, i to mi je ponovila nekoliko puta.

Plan je bio - venčanje oko podneva i ručak sa "prisutnima".

Obili smo pola Lisabona pre venčanja i pokucali na pola restorana i kafana iz kojih su nas začuđeno gledali konobari i govorili: "O, pa draga gospođo, naravno da ne radimo u nedelju, pa nedeljom se i Bog odmara". Jasno, što bi iko bio gladan u nedelju, a pogotovu pola miliona turista koji se sumanuti vrzmaju na sve strane po gradu. Na kraju smo se setili restorana Casa do Alentejo koji je bio potpuni pogodak, imao razumno radno vreme i nije bilo neophodno praviti unapred rezervaciju za osmoro ljudi.

Dobra strana administracije ovde jeste što NIŠTA nije obavezno da bi se venčao, osim činjenice da hoćeš da se venčaš i da već nisi ( i neke gomilice papira koje štreberski pripremiš još pre emigracije). Kumove nemamo -takođe nisu potrebni, burme smo kupili još u Zemunu u nekoj zlatari koju mi je Dragana kao iskusni kupac preporučila, mada ni to nije potrebno, ali nema veze. Rui ju je tako natako da sada može da se skine samo mačetom. Sa mladine strane je bila samo mlada. Malo mi je bilo tužno, mislila sam na moje koji nisu mogli da dođu zarad svojih pasoša, viza i ćerke koja se udala pre nego su se sabrali. Renatova bivša riba Patricia je imala sjajnu ideju da moji gledaju venčanje u real time-u preko neta dok me ona snima kamerom sa svog lap-topa!?$&! Jesus. Od Ruijevih su bili roditelji, oba brata, neostvarena kamermanka i jedan drug. Što se mene tiče, mislim da sam donekle odgovorila na molbe moje majke da budem pristojna: obučena u manje-više belo, na nivou zadatka jedne mlade. Naravno, posle nekoliko dana kada su i slike stigle do mojih, debelo sam prekorena zbog nedostatka bidermajera. Ionako nije bilo nikog da ga hvata. Ruijeva mama je već bila udata, Patricija nije planirala da se skoro upusti u isto, što se ispostavilo kao tačno nakon par meseci kada su ona i Renato raskinuli.

Na dan venčanja je padao GRAD. Toliko! Neposredno pre nas je bilo neko ogromno venčanje u sali pored, te su se debele i pomalo maljave gospođe u najneverovatnijim toaletama koje sam uživo videla IKADA toliko raskokodakale, da mladu damu iz registra nisam ali ništa živo čula dok je čitala to što ima da bi nas venčala. Nije mi dala da zatvorim vrata sa obrazloženjem da je venčanje javna stvar i da vrata moraju da ostanu otvrorena. Sve skupa je trajalo oko 4-5 minuta, nije čak bilo ni potpisivanja, da mi sutradan nisu izdali potvrdu da sam udata, sama sa sobom bih veoma dovela u pitanje relanost mog novog bračnog statusa. Na izlazu su me Aurora i Patricija gađale pirinčem, srećom nekuvanim. Ručak je bio na mestu, restoran fenomenalan, atmosfera ok. Nedostajali su mi moji, nekako je sve to prošlo kao i svaka formalnost u životu... Kući nas je čekala torta i tetka Beatriž, a onda je sve izmaklo kontroli, bar što se tiče tetke, a što se nekako i uklapalo uz muziku iz filmova Almodovara koji se tog popodneva vrteo u Vivendi Mendes.

Vivenda Mendes II deo - mart 2008

Koliki je stan? Tjah...Kako da objasnim, vidiš, Rui je MISLIO da stan ima 100 m2, ali u stvari ima negde oko 70-80 m2 maksimalno. Ne mogu baš tačno da procenim. Kaže da je stan imao 100 m2 kad je bio mali, što verovatno jeste tačno, jer kad si mali, sve izgleda veće, a on ga od tada nije obilazio. Tako je i meni izgledao dubrovački akvarijum. Jedino je kornjača sa Glapagosa stvarno bila VELIKA kad sam je ponovo videla posle dvadeset i pet godina. Od tih 70 m2, imamo sobu od 30 m2 koja je magacin za starudije njegovih roditelja koje ljudi nemaju gde da drže osim u toj kući, tako da imamo "podrum" od 30 m2 umesto dnevne sobe. Ostatak mi liči na tunelčić sa par prostorija u kojima ćemo u momentima kad ih ne budemo sređivali, imati zanimaciju-deratizaciju, jer "bebe" bubašvabe jure naokolo čim upališ svetlo. Pretpostavljam da bih one odrasle verovatno mogla da osedlam i jašem. Nadam se da ih neću videti jer su mi odistinski gadne. Biće valjda sve to ok jednom kad otkrijemo pravi sprej... Spičkali smo već ihaj para na frižider, šporet, krevet, dvd, ima još milion stvari koje fale, ali barem nećemo plaćati stanarinu. Lisabon je jako lep, samo što mi živimo u jednom grdnom predgrađu.. Recimo da vizuelno i atmosferom ne podseća previše na ono što možeš da vidiš u centru grada... Neki siroti svet sedi svuda okolo, juče sam videla neke kako pale vatru da se ogreju a jutros su me probudila zvonca ovaca koje su mi prolazile pored prozora! Terao ih je čiča kroz našu ulicu, moram da priznam da sam se ozbiljno zabrinula oko odluke koju sam donela da se iselim iz Beograda i dođem ovde. Imamo taj trg ispod kuće odakle kreću autobusi, tu je obdanište, škola i crkva, jedna trafika i par piljarnica. Na trgu postoji uzdignuti deo za orkestar koji svira o praznicima, klupe i stolovi za kojima sede babe koje pomeraju usta dok čitaju crkvene knjižice, i matorci koji igraju karte i domine, tik uz one što dvadeset i četiri časa prodaju hašiš pored poslastičarnice, kao i uz one druge što istrčavaju polugoli iz limene kafane na čijem ulazu se nalazi ogromno raspeće. To je kraj gde žive siromašni, što nam i nije tako strano.

Razmišljam šta sam sve ostavila kući što nisam mogla da upakujem u onih avionskih 20 kg.
Letela sam iz Zagreba pošto se Beograd naravno ne nalazi na mapi pola avio kompanija, a one koje su pravile konekciju su: ili bankrotirale, ili digle cene toliko da let do Lisabona košta više nego do Njujorka.

Tako su mi na zagrebačkom aerodromu tražili da za svako kilo preko platim 15,12 eur, što bi na kraju izašlo kao cena avionske karte koju sam kupila.. E, vala da ne platim! Dok su se ljudi pristojno čekirali ja sam otvorila torbetinu i vadila, vadila, vadila sve ono što sam molila roditelje da mi ne utrpavaju, a oni se pravili gluvi. Da ne pričam da se na aerodromu našla i moja baba koja je došla iz Slovenije da me isprati i ćušne neku kintu uz ešarpu i orhideju koju mi je donela na poklon, a za koju me je u sred tog ludila mučila da upakujem tako i tako u moj planinarski ranac.

Kada sam uspela da umanjim kilažu na check-in-u za nekolicinu kg, a gospođica na šalteru mi progledala kroz prste za ostatak, pohitali smo do pasoške kontrole, što je već značilo - pozdravljanje. Ja sam po običaju počela da cmizdrim, baba se zacrvenela, a ćaletu se zakrvavile oči koje su mu zbog naočara izgledale tri puta veće. Svako je otišao na svoju stranu. Ćale je izašao sa aerodroma sa onom gigantskom plavom Ikea torbom koja mu se našla u kolima, punom kojekakvih stvari koje sam izbacivala iz prtljaga dok je pola aerodroma buljilo u nas: rakija, začin C, porto za specijalne prilike koji sam dobila od svog budućeg muža kada smo se prvi put upoznali, kikers cipele koje sam kupila na popustu a posle me žuljale...i svega onoga što je ostalo za drugi put.

Vivenda Mendes - mart 2008

Nema svrhe da objašnjavam u kakavom sam se Bronksu obrela, kao i da u kraju imam tri radnje u koje ne bih kročila u životu da ne moram... Ekipa je uglavno "hašiš, hašis, kok"- sve i svuda.. Do centra: peške+bus+metro - čitav triatlon. Stan polako sređujemo, još uvek nemam stolicu i sto za kompjuter, pa moram da stojim dok mi kompjuter stoji na nekoj kutiji od home cinema koji još uvek nisam otpakovala da proverim da li radi...prođe mi garancija...
Evo ukratko o stanarima naše male hacijende u ulici São João, u vivendi Mendes. Dakle, kako živimo u porodičnoj kući sa nekoliko stanova koje je izgradio Ruijev deda, svako dedino dete je dobilo po jedan stan u istoj... Tako su moje komšije:
-tetka Beatriž koja je prostodušna i najsimpatičnija od svih. Beatriž živi u smrdljivom podrumu sa mikro kučetom vezanim za neki lanac. Iz njenog dvorista smrdi neka vlaga izmešana sa smradom tog tužnog kučeta, te taj prozor što gleda na njeno dvorište ne otvaramo. Ima i jednu mačku i goluba kog čuva u kavezu za papagaje. Ona inače živi sa sinom koji je razveden, i koji je verovatno samo uz pomoć boga izbegao smrt kada je bio na korak da mre od ciroze jetre.. Kada mu je doktor rekao da mu je ostalo nešto malo života, toliko se uplašio da se trgnuo i nikad više nije popio ni kap.
-druga tetka je tetka Elvira koja se u mladosti razočarala u ljubav i sada celu svoju ogromnu penziju troši na svojih četrdeset mačaka koje je iz drugog stana u centru morala da premesti u ovaj ovde kada su komšije počele da se učestalo žale na smrad...
-treći je nekakav stric Izidro i njegova zla žena Sidalija koje svi mrze jer ova više voli da se svađa nego 'leba da jede. Oni žive iznad nas i ujutru vuku stolice po pločicama iznad naše spavaće sobe.. Pu, Pu, da crknu...
- poslednja je tetka Emilija koja se sa nešto manje od sedamdeset punih godina razvela od teče Emilija kada je prešla iz katolicizma u mormone. Kaže da su joj se tada otvorili novi vidici, te je shvatila da je prethodnih pedeset godina bila udata za neemancipovanog taksistu kojem je brže bolje dala šut kartu i otišla da upiše psihologiju koju sada studira kao redovan student.. E, taj bivši teča Emilio joj je ostavio kera nemačkog ovčara koji ima ko zna koliko godina i koji nije naviknut na ovu kuću i dvorište, pa sada neprekidno zavija...

Tako je tetka Emilija ostavila teču Emilija, a teča Emilio ostavio nemačkog ovčara koji pati uz zvona obližnje crkve koja se javljaju svaki sat da uguše jauk sirotog psa.