Familija - portret iz profila

- Hoćeš jabuku?
- Ne mogu, hvala, jeli smo pre nego što smo krenuli...
- Hoćeš da ti očistim pomorandžu? Alis, ona moja koleginica, znaš, kupila par kila, pa ja uzela malo s njom od onog što nam nabavlja za “Centar”...
- Stvarno ne mogu, 'fala...
- Pa uzmi onda voćni jogurt iz frižidera! Rui, što Ema neće voćni jogurt, jel ne voli?
- Voli, nego neće, kaže ti lepo da nije gladna.
- Aaa! Pa da joj napravim onda sendvič?
(tišina)
- Dobro onda, evo vam jabuke da ponesete.
- Ne trebaju nam jabuke, imamo tonu jabuka kod kuće...
- Naravno da trebaju! Ti voliš jabuke.

Nakon ovakvog dijaloga iz koga uvek izađemo pobeđeni, Aurora nam upakuje u torbe sve što misli da bi moglo da nam zatreba... Artikl koji se u našem domaćinstvu najsporije troši, najmanje kupuje, a uvek ga ima u velikim količinama, jeste beli luk, koji Aurora, pretpostavljam, takođe pazari sa Alis. Aurora radi svakoga dana do 17.30. Nakon što je porodična firma propala zbog usmenog ugovora i promene vlasti koji ugovor nisu priznali, Aurora je morala da nađe novi posao. Srećom, posao u Centru" je desetak minuta peške od kuće, tako da čim s posla uđe u kuću, Aurora može da se posveti kuvanju večere za sebe, muža, i možda nekog od sinova koji obično svrate u petak, kako bi vikend proveli kod kuće...Pre nego veže kecelju, Aurora iz nekog buđelara iz kujne izvuče par starih kesa koje ponese sa sobom, i ode da šeta psa. Tokom dana, ona svoje vreme deli sa korisnicima usluga "Centra". Korisnici su uglavnom stari i slabo pokretni, ali srećom, većina još uvek nije sklerotična. U "Centar" se ulazi sa zadnje strane Panteona, uz crkvu pod čijom je upravom, i radi samo tokom dana. To mu dođe nešto kao obdanište, ali za stare ljude. Ujutru kada krenu na posao, ljudi dovedu svoje roditelje, a onda ih pokupe predveče pri povratku sa posla. Ja sam u "Centru" bila samo jednom, ali se sećam da su imali telefon sa najvećim brojčanikom koji sam ikada videla, što je i razumljivo, obzirom da korisnici slabo vide. Tom prilikom sam, dok sam čekala da upoznam Auroru, posmatrala u dnu hodnika dve stare dame. Sedele su jedna do druge i pričale nešto u poverenju, sve dok jedna nije ustala i otišla, a ona druga nastavila sa pričom, ne shvatajući da sedi sama u dnu tog memljivog hodnika...Eto, tako vam je u “Centru”.

João je zvanično u penziji, ali je on od onih što moraju da rade, jer ukoliko prestanu, mogu da poremete svoju životnu ravnotežu i da skončaju. Takav je i deda od Debelog. Debeli mi je rekao da je njegovom dedi lekar u Nemačkoj, gde je deda radio celoga života, rekao da ne sme da prestane da radi, inače će da umre. Zato je njegov deda odmah krenuo svima u porodici da gradi kuće po Medak Padini - ne da bi ih obezbedio pre smrti, nego da bi deda bio u kontinuitetu. João ima sede brkove sa kojima se André igra pre nego što zaspi kada dođemo kod njih u goste.

Aurora i João su moji svekar i svekrva. Neko mi je skoro rekao da se pravilno kaže svekriva, ali ja stvarno nemam na šta da se požalim. Aurora je podigla tri sina, mada se oni ne čine baš uvek takvima. Iako ni jedan od njih ne živi sa roditeljima, kada kroče "kod svojih", svaki od njih zaboravlja kako se namešta krevet, ljušti pomorandža, maže puter na 'leba... Zato Aurora trči za svakim ponaosob nudeći ga neprekidno da jede, da ide da se kupa ako hoće, da prilegne da spava ako je umoran...Osim što je izvrsna domaćica, Aurora je i veoma pedantna: ukoliko nekog moli da postavi sto za večeru, pre svakog dela servisa i escajga će naznačiti: “E, a sada viljuške!”, “I male kašike”, “A salvete? Imaš ih u fioci”, “Daj čaše odande”. Za one koji su prvi put u poseti, to može da deluje kao da niko od sinova nikada nije živeo pod istim krovom. Dok kuva, ukućanima se obraća tako što ih prvo pozove imenom. Tek nakon pauze, tokom koje se pozvani nakani da odgovori sa “Daaa?”, ona nastavlja razgovor. Valjda je tako sigurna da izrečeno nije otišlo u vetar. Aurora zna često i da ponavlja rečenice, ali je pretpostavljam tako navikla, jer su stari u "Centru" zaboravni i gluvi.

Familija Mendes voli da ima upaljen televizor. Uvek. Takođe, vole da je zvuk televizora poprilično jak, kako bi iz različitih delova kuće mogli da čuju ukoliko se nešto bitno desi. Svi članovi familije pričaju veoma glasno, ali je to još glasnije kada su svi za stolom i kada ne mogu da se čuju međusobno od televizora. Za stolom uvek svi pričaju u isto vreme. Ja ne pričam glasno, ali pričam mnogo. I psujem. Doduše, to ne radim kada sam kod njih. Možda nekad kažem "sranje", ali to i nije neka psovka. U svakom slučaju, psujem uglavnom na maternjem jeziku, što nije slučaj sa Ruijem, kojem su se izgleda srpske psovke daleko više dojmile od njegovih portugalskih.

Pas familije Mendes je neurotičan. Ja sam celoga života imala pse, i sasvim pouzdano tvrdim da taj pas nije normalan. Znaju to i njegovi vlasnici, ali ga pravdaju činjenicom da su ga našli bolesnog i odbačenog kada je bio mali. Zato moraju da ga zatvaraju u pick up-a ispred zgrade kad mi dolazimo, da ne bi slučajno "iz radoznalosti" skočio na Andréa. Sve je to mnogo glupo. Žao mi je psa, ali ako mogu da biram između toga da sedim na miru, i toga da me odrasli bokser neprekidno obara na pod razvlačeći po meni svoju balu, vrlo je verovatno da se neću upuštati u polemiku zašto su kera zatvorili u auto. Ionako tvrde da mu tamo nije hladno jer ima svoje ćebe. 'Ajd' kad kažu...
Drugi João, (a kako bi se drugačije sin prvenac zvao, nego po ocu), priča užasno brzo i u bradu. U stvari, u brkove. Prvih godinu dana ga nisam ništa razmevala. Svaki dijalog se vodio putem posrednika, uglavnom Ruija. João bi me nešto pitao, a onda bih pogledom dala znak prevodiocu, koji bi mi sa João-ovog portugalskog simultano prevodio na meni razmljivi portugalski, a što se svodi na prebacivanje upravnog govora u neupravni:
João - I, išli ste da se vidite sa Pedrom?
Ja - (?)
Rui - Pita da li smo išli da se vidimo sa Pedrom.
Ja - A, jesmo.
João - I, jeste mu videli klinca?
Ja - (?)
Rui - Pita da li smo videli Pedrovog klinca.
Ja - A, jesmo.
I tako u krug. Razgovori bez prisustva prevodioca se skoro nikada ne vode. Ponekad bi me João nešto pitao, ali u stvari nikada nisam sigurna da li me pita, ili je izjavio nešto sa čim bih ja trebala da se složim ili ne...U tim slučajevima je skretanje pogleda gotovo jedini logičan postupak nakon neprijatne tišine, kao i odah kada se prevodilac pojavi. Pokušala sam da paralelno sa usavršavanjem mog portugalskog, usavršim i čitanje sa usana, ne bi li mi to olakšalo komunikaciju sa njim, ali mi je to pošlo za rukom tek odnedavno kada se João-u omakla ruka i odsekao jedan brk, pa je onda morao da obrije sve, jer mu je brada bila spojena sa brkovima. Pretpostavljam da se nije brijao od kada je izašao iz vojske, pa mu je to palo vanredno teško. Naredna dva, tri meseca je pričao samo o tome, i još uvek ga brine da li mora da promeni sliku na ličnoj karti. Ja i dalje hvatam sebe kako buljim u njegova usta koja se gotovo ne pomeraju dok iz njih izlaze fraze.

João sin veruje u Boga. Odistinski. I to ga čini jedinim vernikom u porodici. Aurora kaže da veruje, ali je to ona religioznost koja nije svakodnevna, nego ono, o Božiću. Takva je i moja majka. Izgleda da kod većine religija dolazi kao i pihtije - sa godinama, mada mi je Aurora pričala da joj je bilo jako teško kada je gospodin João davnih godina odbio da se venča u crkvi. Izgleda da je tako nešto u godinama Salazara bio apsolutno nedopustiv čin, zbog čega mi je senhor João bio još draži. Osim Aurore koja je otpatila zbog venčanja bez crkve, patila je i majka gospodina João-a, religiozna baba koja je imala najveći uticaj na vaspitanje najstarijeg unuka, jer ga je upravo ona najviše i čuvala. Ne razumem kako nije stigla da čuva i Ruija, pošto između njega i najstarijeg brata ima čitavih jedanaest meseci razlike. Kako god, dobro je da nije.

Renato je mlađi brat. On je kao moj mlađi brat, i u stvari, kao svačiji mlađi brat: pomažete mu i štitite, iako mu to sa njegovih trideset godina uopšte nije potrebno. Renato je drugar.
Skupa i ponaosob, sva trojca su potpuno različiti. Uglavnom su dragi, uprkos činjenici da im majka ponekad pakuje ručak za preko nedelje i pegla gaće. Drago mi je da nisam portugalska majka.

Kada dođete u Portugal da živite, morate se pomiriti sa jednom činjenicom: porodica je epicentar socijalnog života svakog Portugalca. O prigodama i vikendima se izlazi najčešće sa braćom, sestrama, rođacima, dok je nedelja gotovo uvek rezervisana za ručak kod roditelja. Posle ručka se obavezno prošeta negde "na kafu", što je jedina situacija u kojoj mi je drago da "na kafu" ne znači isto što i kod nas. Sve skupa traje samo neverovatnih par minuta, ponekad sekundi, onoliko koliko je potrebno da se ispiju kafice "na eks", dok stoje uz limeni šank portugalskog kafea. Ne kažem da se i kod nas nedeljom ne ide "kod svojih", ali su pobude za tako nešto apsolutno drugačije prirode. Sa druge strane, familijarna kompaktost se pokazuje kao neizmerno vredna kada je najteže – bez pogovora svi hitaju kad zagusti.
Ako ste osoba sa klasičnim balkanskim familijarnim background-om, neminovno je da se nađete u čudu kada počne ispoljavanje poštovanja prema porodičnim tradicijama. Kod nas su to rođendani kojih ima popriličan broj, kao i o pomenutom Božiću koji je jednom godišnje, ali na žalost pre onih novogodišnjih sniženja.

Na rođendanima su obavezni: torta, svećice i mrak da bi se u svećice duvalo valjano, kao i da bi ker imao opravdani razlog da bude lud. Još obaveznije je pevanje rođendanske pesme stojeći u mraku oko torte (neposredno pre nego što slavljenik, ma koliko godina imao, dune u svećice), a sve to dok okupljeni tapšu. Znate one situacije kada vas je sramota od vas samih? E, to je to. A što je još gore, nije to nešto u šta sam se trenutno uvalila, već mi je to zagarantovano više puta godišnje. Možda bih sve to preživela lakše kada bi se duvalo u ono što mi smatramo tortom, umesto što me gleda deset santimetara patišpanja premazanog slatkom pavlakom. Zbog svega toga sam im još na samom početku dala do znanja da se o mojim rođendanima mogu ovajditi samo o krkanluk, ali ne i o kratke dramske forme u kojima toliko uživaju.

O Božićima je pak drugi stres. Kupovina. Sumanuta kupovina. Sumanuta i bezrazložna kupovina svega i svačega, potrebnog i nepotrebnog, samo iz razloga što tako mora. Onda se od svega toga grade džinovske planine poklona, i svaki član porodice je prećutno obavezan da svakom drugom članu nešto pazari, makar mu to nešto nikada ne zatrebalo. Ja od ove godine pravim kolekciju tiganja i ukrasnih tanjira (?!), za koje su mi uljudno objasnili da se kače na zid. Ja sam mislila da je to izumrlo sa mojom pokojnom prababom, ali kako je Portugal zemlja tradicije, ovde i dan danas u svakoj radnji možete kupiti feder zakačaljke, namenjene isključivo kačenju ukrasnih tanjira na zid. Za Božić Portugalci krkaju bakalara. Pored sardine, bakalar je jedna od najsmrdljivijih riba, pogotovu onako usoljen kakav stiže iz Norveške, u količinama koje ovu zemlju potvrđuju kao najvećeg svetskog uvoznika. Takav bakalar se dva dana čvari u lavoru kako bi se sva so isprala, što retkima koji ribu ne podnose, a među kojima sam i ja, izaziva gađenje u beskraj. Onda se takva riba skuva i jede sa kuvanim povrćem, što preskačem, pa je zbog toga Aurora odlučila da od ove godine pravi i hobotnicu, na čemu sam joj veoma zahvalna. Za Božić se uvek ide kod familije i biva budan do ponoći kada se otvaraju pokloni. Svi pokloni moraju da stoje pored jelke, pošto ispod jelke Aurora stavi malog Isusa, Mariju, Josipa, i ostale kojima ne znam imena. Uostalom, pokloni ne bi mogli ni da stanu ispod jelke pošto je mala, a oni se uvek protežu ka plafonu...Ove godine sam ispod njihove jelke uz malog Isusa stavila i čokoladnog deda Mraza, čisto da bih im poremetila koncepciju. Ja inače mrzim veliki broj stvari koje drugi smatraju lepim, a uz to mrzim i društvene igre. Najviše od svega ipak mrzim učestvovanje u grupnom muziciranju i pevanju. Ne mislim na hor i ostalo poput toga, već na ona jeziva okupljanja kad neko zasvira jer misli da je to svi vole, a onda neko drugi zapeva jer misli da to dobro zvuči. Shodno tome, mrzim i lepe porodične tradicije, pošto u većini slučajeva to podrazumeva nešto nalik na gore navedeno, sa primesama padanja u sevdah, glumljenja sreće, i još par nekih stvari kojih sada ne mogu da se setim, ali me uvek neprijatno iznenade. Elem, tako se mi svi okupimo, uključujući i tetka Elviru, jer Elvira kod kuće nema nikoga, osim neustanovljenog, ali sigurno velikog broja mačaka. Nama ona uvek smrdi na mačiju hranu. Psu familije Mendes, ona verovatno miriše na milione mačaka čije identitete ona nosi svuda sa sobom u odeći. Zato kada Elvira uđe na vrata, Felix počne da se trese, i to traje narednih sati dok god se Elvira ne pokupi i ode kući. U ponoć nema izostanaka. Nema opravdanja da se ne sedi skupa uz planinu lepo upakovanih poklona koji se prosleđuju onome za koga nalepnica kaže da je namenjen. Zatim svi krenu da kidaju papire u koje su pokloni upakovani. To je ponekad stvarno ružno za videti , jer sam ja od onih što provedu kvalitetno vreme i trud da ih lepo upakuju. Naspurot meni, Felix je time apsolutno oduševljen, i za sobom ostavlja balave komadiće papira koje je uspeo da dohvati sa stola. Ujutru, 25. decembra, Aurora i gospodin João idu u bioskop. Iz godine u godinu. Tako izgleda Božić u kući familije Mendes.

Kao što rekoh, mrzim ceremonije, ali volim dobru hranu. Zato sam svakog Božića kod Mendes-a. Doduše, nije baš da mogu da biram gde ću biti. Takođe i za rođendane moram da tapšem, ali ne pevam "Parabens a Você", što mu dođe portugalska verzija "Happy Birthday”. Čak je i melodija ista. Ja se svaki put foliram da još uvek nisam naučila reči. Srećom, izgleda da ni oni ne znaju baš sve strofe, pa pevaju samo dve. Znam da će mnogi na ovo reći da me ne razmeju, jer je to sve u stvari jako lepo, ali ću da podsetim da negovanje porodičnih tradicija nije nešto na šta sam navikla, a znate da već sve ide iz kuće. Jedino mi nije jasno zašto mrzim grupno muziciranje i pevanje, pošto su moji svesrdni poklonici takvih prilika. Čak je i moj ćale zasvirao u usnu harmoniku kada su pravili roštilj da se upoznaju sa Ruijevima... Meni tad to sve bilo previše, pa sam na prve duvačke akrode napustila lice mesta i vratila se kada je meso bilo već dobro pečeno.

Eto, sve u svemu dobro se snalazim u ulozi posmatrača. Kada sve saberem i oduzmem, uopšte mi nije tako loše. Kao što rekoh, nemam na šta da se požalim. Sva sreća pa do sledećeg rođendana ima još dva meseca.